Надомак косовског града Пећи, на самом уласку у Руговску клисуру, налази се Пећка патријаршија, јединствено свјетилиште које је у тами вијекова за времена турске окупације љубоморно чувало наду у опстанак народа. Манастир са четири цркве (Светих апостола, Светог Димитрија, Светог Николе и Богородичина) настајао је у дугом периоду од преко сто година, између 1220. и 1330. године, а подизали су га српски првосвештеници. Кад је у другој половини 13. века страдала крунидбена црква и сједиште првог српског архиепископа светог Саве у Жичи, из безбједоносних разлога, архиепископија (касније и патријаршија) премјештена је у Пећ, која постаје вијековно сједиште српских архиепископа и патријарха.

Пећка патријаршија

Нераскидиво везана за судбину српског народа — од величанствених побjеда, страдања и надања, до старовjеких и не тако давнашњих сеоба — она је и данас мjесто на којем се устоличује српски патријарх. У посљедњим страдањима светиња на Косову, посебно у погрому 2004. године, Пећка патријаршија сачувана је захваљујући одлучности италијанских војника из састава КФОК-а и данас је један од ријетких светионика српског народа у овом дијелу Србије, наводи се у публикацији  „100 добрих разлога да посетите Србију“.

Историја манастира Пећке Патријаршије, чији почетак датира од првих деценија 13. вијека, најуже је повезана са животом и развојем српске средњевјековне државе у доба њеног формирања, највишег политичког успона, као и у тешко вријеме робовања под Турцима.

После пропасти српске државе Пећка Патријаршија је јако страдала. Давне 1557.године патријарх Макарије Соколовић обнавља патријаршијски пријесто, а четири године касније оправља и наново живопише велику Данилову припрату. За време патријарха Пајсија, двадесетих година 17.века, обновљена је црква св. Димитрија, кровови су препокривени оловом и изведене извесне преправке живописа. Седамдесетих година истог вијека патријарх Максим живописао је црквицу св. Николе. Послије сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690 године, за Патријаршију настају тешки дани. Турци су тада манастир опљачкали и опустошили. То стање траје и почетком 18.вијека. Године 1766. ферманом султана Мустафе трећег Пећка патријаршија је и формално укинута. Зграде Патријаршије одржаване су и даље ситним поправкама. Двадесети вијек оне су дочекале веома оронуле, омалтерисане споља, а дијелом и изнутра (у св. Апостолима налазио се безвредни молерај 19. вијека). Темељна рестаурација свих објеката у кругу пећког манастира извршена је 1931—1932. године.