Ријеком суза потекоше стихови. Пјесма се зачула и са оне стране обале, оне што нас уби, закла, узе нам претке, закопа их у јаме, баци их у Саву. Мутну, хладну, крваву Саву.

Даница Црногорчевић

Појави се она, понос српски што светиње одбрани, најјачим оружјем. Пјевао је српски народ увијек, а од муке највише. Кад су се радовали, кад су славили, кад су испраћали, кад су их вагонима директно у смрт одводили.

Пјева и Даница, не да у заборав да оде оно најсветије. Пјесму и вјеру никада нам нису могли одузети. Не дамо. Не дамо због ријеке суза и крви, због знаних и незнаних јама, због дјеце страдале од злочиначке руке. Дјецу опростити не можемо.

Окупио се српски род у Градишци на Сави. Почаст одасмо прецима, а град као никада би испуњен гласом Данице Црногорчевић.

Хеј Саво, Рано наша…једина на свијету доживи судбину да тијела српска носиш у неповрат, да потопиш у дубине своје осмијехе и дјетињства. Да савезник „фабрици смрти“ главни будеш.

Живи смо и живјећемо, док је пјесме, док забораву не дамо. Кости си однијела, животе потопила, али течеш. Тече и родољубље наше.

Изразиту захвалност дугујемо Даници и Ивану Црногорчевић, који су својим гостовањем град на Сави испунили стиховима наше крваве судбине, што су нас опоменули да чувамо оно што су нам животима платили.

„Рано моја“ своју премијеру је доживјела баш тамо гдје је и требала. На обали Саве, на међи Лијевча и Поткозарја, на међи са које их одведоше само ЗАТО ШТО СУ СРБИ.

Спот за пјесму „Рано моја“: ЛИНК

Аутор: Милица Кресојевић