Проф. др Александар Ђ. Костић“ био је човјек изузетних интелектуалних и организационих потенцијала и велики ентузијаста, који је у више наврата подизао и организовао Хистолошки институт и успоставио основе наставе хистологије и ембриологије на Медицинском факултету. Упркос томе, 1952. године, удаљен је са Факултета, а као повод је искоришћена чињеница да је напунио 59 година живота и тиме испунио један од услова за одлазак у пензију.

Међутим, реални разлози његовог пензионисања су били сасвим друге, политичке природе. Није се приклонио Комунистичкој партији и отворено се супротстављао политизацији Факултета. Имајући у виду однос власти и друштва према људима такве судбине, није изненађујуће што се ни према њиховој заоставштини није односио са дужним поштовањем. У тим околностима, уништен је или склоњен од очију јавности значајан дио свједочанстава његовог рада, чиме је новим генерацијама била ускраћена прилика да се детаљније упознају са његовом заоставштином и почецима рада Института.

Недавна истраживања, међутим, довела су до открића (пред)ратне архиве Института и различитог материјала коришћеног у настави и научном раду, као што су: фотографске стаклене плоче, микрофотографски албуми, постери, тератолошки препарати и други предмети за које се деценијама није знало да постоје на Институту, подсјећају Новости.

ПОМЕНУТИ ПРЕДМЕТИ, као и њихов укупни број, наводе на закључак да је у овом моменту збирка на Институту за хистологију и ембриологију врло раскошна, али и јединствена, управо по садржају предмета које је професор Костић лично израдио и оставио за собом. Управо то откриће иницирало је преиспитивање досадашњих сазнања и реконструкцију тачне историје Института.

Конкурс за „наставника за катедру Нормалне Хистологије на Медицинском факултету Београдског универзитета“ објављен је 21. децембра 1920, у „Службеним новинама“ Краљевине СХС. Међутим, кандидата за ту позицију, у вријеме расписивања конкурса, није било. Приједлог за ангажовање Костића, још студента у Стразбуру, потекао је од др Милоша Ђ. Поповића, љекара и првог Србина специјалисте стоматологије, оснивача Савеза трезвене младежи и Савеза извиђача Србије. Рјешење о постављењу др Костића, који је у међувремену докторирао, за хонорарног професора потписано је 21. новембра 1921, када је и званично ступио на дужност и тај датум би требало сматрати датумом оснивања Хистолошког института.

У моменту оснивања, осим рјешења о постављењу др Костића, Институт није располагао ни просторијама, ни опремом, као ни средствима за рад, а сам Костић је још увијек био у Стразбуру, на Институту свог професора, ментора и еминентног хистолога професора Пола Буена. Захваљујући његовој подршци и свом марљивим раду, успио је да до краја децембра 1921, у Стразбуру, припреми колекцију која је бројала између 2.000 и 3.000 препарата различитих ткива и органа, који су представљали прву тековину Института.

СТВАРАЊЕ НАЈМОДЕРНИЈЕГ ИНСТИТУТА У ЕВРОПИ

У ЈАНУАРУ 1922. ВРАТИО се у Србију, јавио на дужност и добио на располагање прву собу у приземљу управне зграде Главне војне болнице (данас Управа УКЦ Србије), од свега 15 квадратних метара, у којој према његовом каснијем свједочењу осим четири зида, пода и плафона, ничег није било. У новембру исте године, Институт је пресељен у нову зграду Универзитета, у просторије Физичког института Филозофског факултета. Запосленима су на располагању биле четири просторије: канцеларија за наставника, канцеларија за асистента, лабораторија и велика соба за практичне вјежбе. Пошто су просторије Физичког института биле само привремено уступљене Медицинском факултету, прије дефинитивног усељења у намјенски пројектовану зграду, било је неопходно организовати још једно пресељење и обезбиједити још један смештај, и то у Школи за нудиље Друштва Црвеног крста.

У новом простору, проф. Костић је добио прилику да искуство у изради микрофотографија стечено у Француској даље развија и унапређује. Наиме, непосредно по усељењу, формирао је и Фотографско одјељење. Главна тековина тог одјељења и Костићеве активности, био је Микрофотографски атлас нормалне хистологије, који је изашао из штампе 1925. Цјелокупни рад на припреми препарата и самих микрофотографија проф. Костић је изнио сам. Поред Фотографског одјељења, у коме су израђиване микрофотографије, опремљена је и соба за увеличавање, у којој је направљен велики број постера димензија 50х60 цм, који су красили зидове вежбаонице, а касније и цео Институт.

Хистолошки институт се преселио у нову зграду у јануару 1927, и то је било посљедње и дефинитивно пресељење. Новоизграђени комплекс, према пројекту Светозара Јовановића, имао је изглед ћириличног слова П и састојао се из централне зграде са амфитеатром и два крила, једно је било намјењено Физиолошком институту, а друго – Хистолошком. Према ријечима професора Суботића, по свом уређењу, зграда је била „најмодернија у Европи“.

ТОКОМ ЊЕМАЧКОГ бомбардовања Београда, 6. априла, зграда је била погођена, иако је на крову имала истакнуту ознаку Црвеног крста. Оба крила су готово у потпуности срушена.

На Хистолошком институту је том приликом уништена лабораторија асистената са скоро 10.000 хистолошких препарата и комплетном опремом за израду препарата, лабораторија професора са неколико стотина ретких демонстрационих препарата, великим микроманипулатором и прибором за ћелијску културу, као и драгоцена збирка тератолошких препарата сакупљана на просторима целе земље, затим велика вјежбаоница са комплетним намјештајем и уређај за пројекцију слајдова, колекција различитих уређаја и хемикалија, као и комплетна инсталација.

Једини дио зграде који је остао непорушен, мада значајно оштећен, био је централи дио, у коме су се налазили амфитеатар и Фотографско одјељење. У те просторије и сутерен су крајем априла службеници Института, предвођени домаћином Димитријем Величковићем, пренијели неоштећен намештај из кабинета професора Костића, библиотеку, сачувани дио библиотечког фонда, мали дио преосталог неоштећеног инвентара и 76 микроскопа. Међутим, у неколико наврата током окупације, њемачки војници су однијели микроскопе, добар дио фотографске опреме и други инвентар.

Период окупације пратили су и потреси на кадровском плану. Професор Костић је 1942. био удаљен са Медицинског факултета. Често се у литератури може наћи погрешна интерпретација догађаја из 1941. године, који су томе претходили. Поједини аутори као разлог удаљавања наводе Костићево одбијање да потпише „Апел српском народу“, који је обзнањен 13. августа 1941. године у дневним новинама „Ново време“.

Међутим, највећи број наставника Медицинског факултета, као и сам Костић, није потписао Апел, и нико од њих директно због тога није био удаљен. „Апел српском народу“ је био једна врста пропагандног памфлета, односно, антикомунистичког прогласа, у коме се тражила лојалност окупационој влади, а који је имао за циљ да смањи подршку српске јавности устанку против окупатора.

ОПТУЖИЛИ ГА ДА НАУЧНИМ РАДОМ ШТЕТИ МОРАЛУ

МИНИСТАР просвете у Влади Милана Недића, Велибор Јонић 16. октобра 1941. године донио је Основну уредбу о Универзитету. Према тој уредби, разријешени су дужности и стављени на располагање министру просвјете сви дотадашњи наставници као и све особље Универзитета. Циљ уредбе био је да се са Универзитета уклоне национално и идеолошки неподобни наставници, јер се знало за комунистичке и антифашистичке активности на факултетима, како прије почетка Другог свјетског рата, тако и за вријеме рата. У складу с тим, на основу Основне уредбе о Универзитету, донијета је и Општа уредба о Универзитету, којом су дефинисани принципи реорганизације Универзитета, а самим тим и Медицинског факултета.

Према тој уредби, током 1942, расписивани су конкурси за пријем наставника и ненаставног особља, али су све одлуке чланова комисије за пријем прослеђиване министру просвете, који је постављао наставнике без предлога Универзитетског савета, одређивао и контролисао рад ректора и Универзитета.

ТИМЕ ЈЕ БИЛА урушена аутономија Универзитета, а избор наставника стављен под контролу Министарства, што је директно отворило пут ка уклањању неподобних, без обзира на садржај и закључак реферата.

НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА Београда, 20. октобра 1944. године, управне органе у граду и на Универзитету образовала је нова комунистичка власт, а проф. Костић је враћен на дужност управника Института већ 8. децембра 1944.

Због своје огромне енергије, ентузијазма и организационих способности, по повратку на дужност изабран је и за члана Одбора за материјалну обнову Факултета. Покушао је да поднесе оставку на ту дужност управо због презапослености око обнове Хистолошког института и „обнове оних установа које су биле тијесно везане за овај Институт/Фотографско ојдељење, Терминолошки семинар и Централни каталог књига и часописа“, уз образложење да му је „немогуће да се стално и довољно“ посвети обимним задацима који се налазе пред Одбором, али му ту оставку Савјет Медицинског факултета није уважио.