Антонија Јаворник, односно Наталија Бјелајац (1893-1974) била је српска ратна хероина, медицинска сестра и наредница у српској војсци током Балканских ратова и Првог свјетског рата.

Српска ратна хероина, медицинска сестра и наредница у српској војсци Наталија Бјелајац (1893-1974)

Дванаест пута је рањена у борби и примила је исто толико медаља за храброст.

Млада Антонија Јаворник напустила је родни Марибор послије завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Жељела је да помогне српском народу у његовој мисији ослобођења и уједињења јужних Словена. Томе је највише”кумовао” њен стриц Мартин који је у Марибор доносио књиге и приче о Србији и Србима као слободарском народу.

Наталија је била инспирисана Косовским завјетом и српским епским песмама те одушвљена српском борбом за слободу. Два пута је покушала да побегне у Србију код свог стрица, али су је аустроугарске власти оба пута враћале у Марибор. Трећег пута отац је схватио да не може да је спријечи у њеној намјери и у уз помоћ свог пријатеља јој организује тајни прелазак у Србију преко Земуна у Београд.

Променила је име у Наталија Бјелајац, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини.

У Првом балканском рату Антонија је била болничарка у пуку свога стрица. Тако је учествовала у ослобођењу Косова и Метохије и опсади Скадра. У Другом балканском рату већ се борила као добровољац, са пушком у руци.

У борбама на Кајмакчалану (12‐30. септембра 1916.), Антонија је сама заробила 30 бугарских војника, па је поново одликована, навели су српски медији.

У једној од битака истакла се као помоћник митраљесца за шта је поново одликована. У Церској бици јуначки је погинуо њен стриц Мартин, али Антонија је наставила да се бори са још већим жаром.

При пробоју Солунског фронта, 15. септембра 1918. године, истакла се лавовском храброшћу, али је тешко рањена у ногу и у груди. Успели су да је спасу у Нишкој војној болници, али јој је један шрапнел остао у нози до краја живота, као болна успомена на пролазак кроз „Капију слободе“.

Крај рата је дочекала у чину наредника.

Поред неколико Медаља за храброст и Ордена белог орла с мачевима, постала је витез Карађорђеве звезде с мачевима и француски витез Легије части.

После рата Антонија је обишла породицу у Марибору. Сви су били живи и здрави, али једва да су препознали своју девојчицу, гимназијалку која је после шест година ратовања сада била прекаљени ратник и двоструки витез.

Антонија је једно вријеме живјела у БиХ, а потом се преселила у Београд.

Живјела је од своје плате, никада ништа не тражећи од народа и државе којој је поклонила најбоље године своје младости.

За време немачке окупације 1941‐1945, Гестапо ју је ухапсио као осведоченог српског патриоту и девет мјесеци је провела у концентрационом логору на Бањици. Преминула је у осамдесетпрвој години, 16. августа 1974. године, тачно на шездесетогодишњицу Церске битке.