На првом свјетском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије састављена само од играча из Србије забиљежила је историјски успјех. Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића то данас сви знају. Ипак, да ли сте се запитали, шта је било са репрезентативцима по повратку из далеког Монтевидеа?

На првом фудбалском првенству

Према општем мишљењу, екипа која је путовала у Уругвај представљала је најбоље што је српски фудбал у том моменту могао да пружи.

Момци који су доживјели да у полуфиналу првог свјетског првенства бране боје европског фудбала имали су различите судбине. Неки су наставили своје блиставе каријере. Други су срећу потражили у другим професијама. Ипак, сви су постали легенде…

Александар Тирнанић Тирке

Чувени Тирке је провео цијелу професионалну каријеру у клубу БСК. Освојио је пет титула у првенству Југославије. Био је један од најпопуларнијих спортиста у земљи и подржао је акцију неких спортиста да се бојкотују Олимпијске игре 1936. у Хитлеровом Берлину. Посљедњу утакмицу у дресу националног тима одиграо је 31. марта 1940. против Румуније.

Послије рата и играчке каријере, опробао се и у тренерској. Био је селектор Југославије и тренирао је тим на два Свјетска првенства, 1954. и 1958. године.

Доживио је дубоку старост. Умро је у Београду 1992. године.

Благоје Марјановић Моша

Друга половина “убитачног двојца” Југославије, Благоје Марјановић Моша постао је, заједно са Тиркетом, послије првенства у Уругвају први професионални фудбалер на овим просторима што значи да је за своју игру примао плату. Посљедњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Свјетско првенство.

За вријеме рата је био у заробљеништву у Њемачкој. Послије 1945. радио је као тренер БСК-а, тренирао је италијанске клубове Торино и Катанију, а затим и Победу из Прилепа. Године 1961. преживио је тежак мождани удар са чијим се посљедицама борио пуних 20 година, све до 1984. када је умро.

Милутин Ивковић Милутинац

По повратку из Монтевидеа Милутин Ивковић је остварио два дугогодишња сна – дипломирао је на медицинском факултету 1934. године и оженио се са Ели. Отворио је ординацију у Кнез Михаиловој 5 гдје је радио као љекар дерматолог.

Био је један од организатора бојкота Олимпијских игара у Берлину 1936. године. Био је и главни уредник часописа “Младост””. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан.

На фудбалском терену се посљедњи пут појавио 6. маја 1943, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БСК-а. Недуго послије тога, 24. маја 1943. Гестапо га је ухапсио. Стријељан је наредног јутра у Јајинцима због “комунистичке делатности”.

Милорад Микица Арсенијевић Балерина

Балерина је посљедњу утакмицу у дресу националног тима одиграо против Француске 13. децембра 1936. Послије тога био је селектор репрезентације у три наврата од 1946. до 1954. и самостално и као члан селекторске комисије (у првом наврату, партнер му је био Александром Тирнанићем).

Као селектор је са репрезентацијом освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1948. и 1952. Под његовим вођством репрезентација је учествовала и на Свјетском првенству 1950. у Бразилу.

Поред овога, Балерина је био дугогодишњи професор Електромашинског, а потом и Саобраћајног факултета. Умро је у Београду 1987. године.

Ђорђе Вујадиновић Носоња

Ђорђе Вујадиновић је за први тим БСК-а одиграо око 400 утакмица и освојио пет титула првака. Посљедњу утакмицу у дресу националног тима одиграо је 3. новембра 1940. у пријатељској утакмици против Немачке.

Прије рата је радио као службеник Народне банке, док је рат провео у њемачком заробљеништву. По доласку из заробљеништва посветио се раду с млађим селекцијама и био је дугогодишњи селектор омладинске репрезентације Југославије. Умро је 1990. године у Београду.

Милован Јакшић

Највољенији голман репрезентације Југославије, Милован Јакшић је и по повратку из Уругваја наставио да брани за СК Соко, клуб који је 1931. године променио име у БАСК. Бранио је мрежу репрезентације Југославије на девет утакмица, посљедњи пут 1934. године на пријатељској утакмици против Чехословачке.

И по повлачењу из игре, Јакшић је остао у фудбалском свијету. Био је дугогодишњи предсједник Савеза фудбалских тренера Југославије, а са још неколико истомишљеника основао је 1945. године фудбалски клуб Црвена звезда. Управо за вријеме гостовања овог тима у Александрији у Египту 1953. године је преминуо од изненадног срчаног удара.

Момчило Ђокић Гусар

Од дреса репрезентације Момчило Ђокић Гусар се опростио 13. децембра 1936. у Паризу. Престао је да игра фудбал априла 1940. и посветио се државној служби. Радио је у Београду, Бору, Зајечару, Неготину, Нишу и Вршцу, гдје је у исто вријеме био и тренер. Пензионисан је као шеф рачуноводства градилишта Хидроелектране Ђердап. Умро 1983. године у Белој Цркви.

Драгослав Михајловић Вампир

Полуфинална утакмица на свјетском првенству против Уругваја била посљедњи меч који је Драгослав Михајловић одиграо у дресу репрезентације. Овај изванредни одбрамбени играч био је принуђен да се опрости од фудбала након прелома ноге 23. новембра 1930. на утакмици против Славије у Прагу. Имао је само 24 године.

Још док је играо фудбал, Вампир је радио као полицијски службеник. На тој дужности је остао све до 1944. године када је напустио земљу и никада се није вратио. Емигрирао је у Аустралију и тамо се бавио  тренерским послом. Умро је 1978. године.

Иван Ивица Бек

Ивица Бек био је један од првих фудбалера са ових простора који су отишли да срећу опробају у иностранству. Док је играо за француски Сет био је најплаћенији фудбалер у тој држави.

На посљедњој утакмици за репрезентацију Југославије, против Пољске 1931. године Бек је постигао два поготка. Послије тога, узео је француско држављанство и играо пет утакмица за репрезентацију те државе. Током Другог свјетског рата био је командант једног одреда француског покрета отпора. Послије рата је тренурао неколико фудбалских клубова, али није имао много успеха.

Иако је кроз његове руке прошло много новца, пред крај живота Бек није живео у луксузу. Током једног периода био је власник мале кафане, а потом је радио и као докер. Свакодневно је на бициклу разносио рибу од бродова до продавница. Преминуо је на улици од срчаног удара 2. јуна 1963. године.

Љубиша Стефановић Лео

Посљедњи меч у дресу са државним грбом Љубиша Стефановић Лео одиграо је непосредно послије Свјетског првенства – 3. августа 1930. против Аргентине у Буенос Ајресу.

Срећу је потражио ван домовине. Једно вријеме је играо заједно са Беком за француски Сет. Морао је прије времена да заврши каријеру због теже повреде кољена.

Током рата био је мобилисан и борио се у саставу француских јединица, а послије рата, већ као француски држављанин, радио је као тренер са јуниорима. Од 1975. живио је као пензионер са малим приходима у Ници, а радио је и као чувар паркинга за аутомобиле. Умро је са 68 година 1978. године у потпуној немаштини.

Бранислав Бане Секулић

Бранислав Бане Секулић је још 1926. године напустио Југославију и постигао велики успех у Француској и Швајцарској. Ипак, ово га није спријечавало да игра за репрезентацију Југославије. Послије Монтевидеа, посљедњу утакмицу за национални тим одиграо је 13. децембра 1936. против Француске у Паризу.

Послије свега, Бане се вратио у Југославију. Током Другог свјетског рата био је у заробљеништву, а послије рата се истакао као одличан тренер и педагог. Године 1957. поново је отишао из земље и тренирао је репрезентацију Швајцарске од 1958. до 1960. године. Умро је у Берну 1968. године послије дуге болести.

ТЕОФИЛО СПАСОЈЕВИЋ

Теофило Спасојевић ниједном није заиграо у Монтевидеу. Ипак, на повратку у домовину, играо је пријатељски меч са Агрентином у Буенос Ајресу. То је био уједно и његов посљедњи наступ за репрезентацију.

После уругвајске авантуре Теофило Спасојевић се вратио својој ‘правој’ каријери – постао је правник.

ВИЈЕСТИ ИЗ ИСТЕ КАТЕГОРИЈЕ