ДРАГОЈЕ ЛУКИЋ: „Био је дијете када дијете није могао бити. Милинко Тороман је рођен 3. јуна 1940. године у Доњој Градини, селу које је у рату било у средишту јасеновачког пакла, на самом његовом дну. И рат и први дани мира за њега су били готово истовјетни.

Исти по памћењу и траговима који су се утиснули у његову душу. О свом родном селу наслушао се паклених прича од своје мајке Смиље. Говориле су и комшије. Свако је имао своју причу о страхотама што су задесиле ово мирно село на десној обали Саве и самом ушћу Уне и претвориле га у највеће смртиште свих времена. Сви шумски пропланци, њиве и пашњаци, авлије и воћњаци, луке и тукови – 924 хектара земље црнице натопљени су људском крвљу. Овдје су, између двије ријеке, у заједничке гробнице сахрањене стотине хиљада људи, жена и дјеце, наводе новости.

Све је почело у рано јутро 14. јануара 1942, када је једна ојачана група разуларених јасеновачких кољача, коју је предводио Станиша Васиљ, усташки поручник, изненада упала у село.

Тога дана се у Градину уселила смрт. Убили су свакога кога су ухватили и куће спалили. Наједном су 54 домаћинства у црно завили. И сва остала огњишта разорили. Од тада, када се год споменуо Јасеновац, увијек је ту била и Градина. Исто зло их је повезало па су тако остали нераздвојни, упркос широкој ријеци која их раздваја.

Међу ријетким становницима Градине који су, за педаљ бржи од ножа, успјели избјећи покољ и крвавом пртином преко Драксенића и Међеђе, опустошених села, домоћи се првих обронака Просаре које су бранили козарски партизани, била је и Смиља Тороман са четворо своје дјеце. Добринка је тада имала 14, Лепосава 9, Милан 8, и Милинко двије године.

Топло огњиште у Бијаковцу мало их је повратило у живот, али није прошло много времена када су са домаћинима Јабланице доживјели судбину козарског збјега заробљеног у великој фашистичкој офанзиви, јуна 1942. године, наводе Новости.

ПУТ ЊИХОВОГ СТРАДАЊА водио их је кроз усташке сабирне и концентрационе логоре. Дани проведени у Церовљанима крај Хрватске Дубице били су дуги као вјечност. Мајке су морале својој дјеци заклањати очи да не виде како друге мајке, на киши, у блатњавој каљузи, рађају дјецу и заједно умиру. У Уштици крај Јасеновца, гдје су усташе од родитеља отимале одраслију мушку дјецу за своје јањичаре, Смиља Тороман је добила снажан ударац кундаком у леђа само зашто је застала крај чесме да накваси испуцале и помодреле усне свом малом Милинку.

Онда је дуга и бескрајно измучена колона Козарчана неким чудом одлијепљена од Јасеновца и под усташком пратњом растурена по славонским селима. У једном документу из усташке архиве: „Дана 14, 15 и 16 српња 1942. допремљено је на подручје ове жупе 16.500 партизанских заробљеника са Козаре махом жена и дјеце и око 15% старијих мушкараца, дакако прљавих и пуних вашију. Сви су они раздијељени у двије групе и смјештени – 8.500 у Грубишно Поље и 8.000 у Гарешници.“

Смиља Тороман са дјецом, распоређена у село Грабовац, мислила је да је оно најгоре прошло. Њено надање је пресјечено у јесен 1942. када су са многобројним Козарчанима поново покупљени и стрпани у њемачко-усташки логор у Сиску.

У непрестаном страху за дјецу, на ивици живота и смрти, издржала је Смиља Тороман у Сиску скоро годину дана. И сачувала своје најмилије. Сузе су јој биле пресушиле од плача за дјецом што су масовно умирала, као да их је куга односила. Сасушена дјечја тјелешца, на којима су се истицале дугачке руке и велике главе, умирала су тихо и у великом броју. И Смиљиној сестри, послије седам мјесеци проведених у логору, умро је мали Ранко, а имао је само десет дана када су га са мајком стрпали у сисачки логор за дјецу.

Повратак преживјелих у Градину био је и жеља и страх. У априлу 1945. године окупила се на згаришту и породица Тороман. Вратио се и отац Радован који је читав рат провео у њемачком заробљеништву. Послије дугог изгнанства, повратак у родно село овако је доживио мали Милинко Тороман: „Коприве више мене, отац пипа изгорјеле зидове. Мајка у здјелици нашла шаку брашна. Таваница пада косо, изгорјела“.