Остаће заувијек забиљежено да је побједа Србије у Церској бици (трајала од 15. до 24. августа 1914) прва побједа неке војске у Првом свјетском рату. Једнако блиставе српске побједе, у различитим ратовима, извојеване су на Мишару у Првом српском устанку, на Шуматовцу у Српско-турском рату, и код Куманова у Балканском рату.
Све осим Кумановске збиле су се у августу.

Нападом Аустроугарске на Србију 28. јула 1914. почео је Први свјетски рат, а као прву побједу Антанте у том рату историја биљежи побједу Србије у Церској бици, непуних мјесец дана касније, тачније од 15. до 24. августа те године… баш ових дана прије 109 година.

Далеко од тога да се историја Србије састоји само од побједа, имали смо кроз вијекове и падове и поразе, неке трагичне, друге катастрофалне… али Церска битка један је од најкрупнијих бисера у огрлици коју сачињавају тријумфи родољубља, несаломивог духа и храбрости.

Једнако блиставе су и побједе, у различитим ратовима, извојеване на Мишару у Првом српском устанку, на Шуматовцу у Српско-турском и код Куманова у Балканском рату.

Памтимо их и поносимо се њима!

ПОБЕДА НА ЦЕРУ

Поћорек је мислио да ће се прошетати до Ниша

Српска Врховна команда очекивала је да ће главни аустроугарски напад послије објаве рата услиједити преко Саве и Дунава, па долином Велике Мораве на југ. Распоред српских војних јединица на почетку рата био је заснован на тој претпоставци.

Аустроугарска врховна команда, са своје стране, била је увјерена да Србија неће моћи да пружи озбиљнији отпор њеним трупама, па се одлучила да удари са запада, преко доњег тока ријеке Дрине. Оскар Поћорек је тврдио да ће рат трајати двије до три недјеље, и да ће то бити „лака војничка шетња до Ниша”.

Аустроугарски војници су 12. августа код села Лешница прешли Дрину, а сјеверно од Шапца Саву. Зато је српска команда наредила да 2. армија, под командом генерала Степе Степановића, с бока нападне непријатеља који је надирао ка Ваљеву.

Уочивши важност Цера у овим операцијама, Степа Степановић одлучио је да по сваку цијену, и што прије, овлада гребеном ове планине. Исто то намјеравао је и Поћорек.

Уочи битке

Око три сата ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба на Цер. Послије цјелодневног усиљеног марша, око 23 сата наишли су на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша.

„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога, пљусак је почео, којег је пратила вулканска грмљавина и заслепљујуће сјевање. Вода нас је квасила са све стране… Одједном је други војник, без даха и узбуђено, узвикнуо:

Господине мајоре, Швабе!

Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. Ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер”, записао је капетан Јеша Топаловић, подсјећа Курир.

Како је текла битка

У ноћи између 15. и 16. августа дошло је до жестоког судара двије војске, да би се с временом битка све више распламсавала. Непрестано су увођене нове јединице и с једне и с друге стране. Готово током цијеле битке трајало је невријеме, па је један хроничар забиљежио: „Планина Цер проламала се од громова из облака, јаке пушчане, митраљеске и топовске ватре, звука труба и борбених поклича војника који су јуришали на непријатеља.”

Услиједили су окршаји уз наизменичне нападе и контранападе, да би четвртог, одлучујућег дана Церске битке, 19. августа, била извојевана побједа. Српске извиднице уочиле су одступање непријатеља, али нису знале да ли је ријеч о прегруписавању за нови напад или повлачењу. Ту неодлучност Аустроугари су искористили да, без додира са српским јединицама, у ноћи између 19. и 20. августа одступе према Лозници и даље преко Дрине у Босну.

Повлачење из Србије трајало је и наредних дана, а до 24. августа задржале су се још само малобројне трупе једног корпуса код Шапца, јер је начелника аустроугарског штаба Фон Хецендорф то изричито тражио како би „из политичких разлога претрпљени пораз маскирао држањем извјесног дијела српске територије”.

Шта је било послије

Генерал Степа Степановић предложио је Врховној команди да прије непријатеља избије на Дрину, спречи му одступање и принуди га на предају. Из опреза, Врховна команда ово није прихватила, али је после успешног командовања у бици Степа Степановић добио чин војводе.

Посљедице

Церска битка била је прва савезничка побједа над Централним силама у Првом свјетском рату. Имала је велики одјек у светској јавности, а у јесен 1914. многи странци су дошли у Србију нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ.

ПОБЈЕДА НА МИШАРУ

Највећа битка послије Косова

У трећој години Првог српског устанка, пошто је изостала конкретна помоћ Аустрија и Русије, Карађорђе је решио да с Турском склопи мир. На преговоре са султаном послао је 1. јула 1806. Петра Ичка. Али прије него што је Ичко стигао у Цариград, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Видинску војску сузбио је код Пореча 24. јуна Миленко Стојковић, а Карађорђе је на Морави чекао напад Турака из правца Ниша. За то време Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком, продрли су преко Мачве до Шапца и потиснули устанике. Турски план је био да се у Палежу, данашњем Обреновцу, споје са снагама из Ваљева и наставе ка Београду. Извјештен о овоме, Карађорђе је пожурио у Подриње, док су Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић преговорима одлагали напад.

Уочи битке

Српска војска је 9. августа стигла на Мишарско брдо, с којег се пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Устаници су подигли шанац, утврђење страна дугачких по 300 метара, опкољено ровом и јамама с кољем на дну. Знајући да су Турци много бројнији и да у отвореном сукобу нема шансе за побједу, Карађорђе је уочи битке наредио да 1.500 коњаника изађе из утврђења и сакрије се у оближњу шуму, а да у дејство ступи тек на изричито његово наређење.

Како је текла битка

Турци су одлагали напад док им не пристигне цјелокупна војска, да би битку започели ујутру 13. августа. Прво је наступала коњица у борбеном поретку, а за њом је ишла пјешадија, док је артиљерија пришла онолико колико јој је било потребно за дјеловање.

Устаници су дисциплиновано отварали плотунску паљбу, наносећи знатне губитке Турцима на отвореном, а доста нападача је страдало и од јама с кољем.

Пресудан за побједу био је налет скривене српске коњице: крило којим је командовао Лука Лазаревић збрисало је пешадију, а друго с Лазаром Мутапом и протом Матејом Ненадовићем на челу сасјекло је турску артиљерију и натерало штаб у бјекство.

Приликом једног налета Турака Лука Лазаревић изазвао је на мегдан њиховог команданта, не знајући да је то знаменити Кулин-капетан.

Хроничар и савременик ових збивања Лазар Арсенијевић Баталака писао је: „Њега је Лука на превару убио; позвао га на мегдан, а, међутим, засједу наредио, те таман кад је Кулин на хату с голом сабљом Луки на мегдан, а засједа, прикривена, из пушака опали и Кулина убије и обезглави две-три хиљаде војске турске, која је тек за њим и уз њега пристала.”

Шта је било послије

На Мишару су погинуле војсковође Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и нанијели им тешке губитке.

Посљедице

Битка на Мишару била је највећа од Косова. Након побједе у њој, и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима. Султан је ферманом дао опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показао спремност да Србима одобри аутономију ако му обећају вјерност, да прихвати установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине.