Историја политичких убистава у Србији је дуга – од ликвидације Карађорђа 1817. године до убиства Зорана Ђинђића 2003. године.

Мотиви убистава су углавном били слични. Тако је иза њих стајала борба за престо или рушење династија, али и покушаји прекида развоја државе…

Србија у томе није изузетак, а слично је било и у остатку свјетске историје.

Пошто је послије пропасти Првог српског устанка 1813. године избјегао у Аустрију, Карађорђе је боравио у Русији, а онда се придружио устаницима против Турака у Грчкој. У јулу 1817. године из Баната је неопажено преко Дунава прешао у Рам у Србији, а одатле у Велико Орашје. С кумом Вујицом Вулићевићем срео се увече на гробљу у Великој Плани, затраживши од њега да позове Милоша Обреновића на договор о заједничкој борби против Турака.

Али Милош у том тренутку није хтио да ратује и Карађорђе је представљао пријетњу његовим преговорима с Турцима, али и његовом личном ауторитету.

Обавијестио је и Али-пашу Марашлију у Београду о Карађорђевом доласку, а он је такође желио Карађорђеву смрт. Милош је наложио Вулићевићу да Карађорђа убије. Вујица је у Радовање понио омиљену Вождову храну: погачу, јагњећу плећку и сир, и срео се с њим 25. јула. Заједно су вечерали, а пред зору је Вулићевићев слуга Никола Новаковић убио Карађорђа сјекиром, јер се вјеровало да га метак неће!

Затим му је јатаганом одсјекао главу и убио његовог пратиоца Наума. Новаковић је главе убијених, као и Карађорђеве ствари: одјело, сабљу, орден руског цара и бисаге, у којима су нашли 4.000 дуката, однио до Београда право Милошу.

Вујица Вулићевић је завршио живот презрен и осуђен од народа због убиства кума. У крајњој сиротињи, последње дане је провео у родном селу Азањи, где се тешко разболео. Никола Новаковић је 1850. године полудио и удавио се у ријеци. Син му је умро млад, а ћерка је такође полудела.

Михаило Обреновић: Засједа у Кошутњаку

Михаило Обреновић је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. У смирај дана, 29. маја 1868. године, у пратњи ордонанса Светозара Гарашина и послужитеља, извезао се у кочијама у Кошутњак с Катарином Константиновић, у коју је био заљубљен, њеном мајком Анком и баком Томанијом Обреновић, која је кнезу била стрина.
У Кошутњаку су их чекали атентатори с намјером да убију кнеза Михаила и поново доведу на власт Александра Карађорђевића. То су била браћа Ђорђе и Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић. Трећи од браће Радовановић, Павле, био је мозак ове групе. Он је био адвокат и два пута кандидат за народног посланика.

Кад је кнежева кочија наишла на засједу, први метак у кнеза опалио је Коста Радовановић, а онда су запуцали и остали. Марић је ранио Катарину, а затим убио Анку, док је Рогић ранио Гарашанина, који се онесвијестио. Лакше рањена Катарина и послужитељ побјегли су у шуму, док је Томанија после првог пуцња успјела да побејгне ка граду и јави о атентату. Кнеза Михаила и Анку, који су лежали на земљи, докрајчио је ножем Коста Радовановић.

Обавијештене о убиству кнеза, власти су преузеле контролу над државним институцијама и војском, тако да преврат није успио.

У току јуна и јула суђено је атентаторима и њиховим помагачима. Петнаесторица су осуђена на смрт, међу њима и Љубомир Радовановић, иако је у вријеме атентата био у затвору. Смртне пресуде су извршене стрељањем, у поноћ, на београдској Карабурми.

Александар Обреновић и Драга Машин: Мајски преврат

Женидба краља Александра Обреновића 12 година старијом Драгом Машин наишла је велики отпор јавности. Против ње су били и краљеви родитељи Милан и Наталија, политичари, војска, црква и грађанство. Млади официри, уз дискретну помоћ присталица противничке династије Карађорђевић, сковали су план о убиству краљевског пара, подсјећа Курир.

На челу превратника био је генералштабни пуковник Александар Машин, брат Драгиног првог мужа, војник кога су и политичари поштовали. Обављао је низ одговорних функција – био је војни изасланик Србије у Бечу, посланик на двору црногорског кнеза, изасланик Србије на Хашкој конференцији, професор на академији…

У ноћи између 28. и 29. маја официри су упали у двор, који им је један од завјереника откључао изнутра. На путу до краљевских одаја атентатори су убили два официра, од тога једног свог друга – грешком. Завјереници, међутим, нису нашли краља и краљицу. Зато су наредили првом краљевом ађутанту, генералу Лази Петровићу, да им у року од десет минута каже гдје су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је, међутим, мирно чекао да тај рок истекне.

Један од завјереника, поручник Велимир Вемић, након пажљиве претраге опазио је у зиду врата тајне одаје. Краљ и краљица су ту били сакривени. Кад су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михаило Ристић испалио је на њих све метке из свога револвера, а за њим и Вемић и капетан Илија Радивојевић. Драга се бацила на Александра да га заштити, али он је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић. Тијела краља и краљице су бачена преко прозора.

Под притиском свјетске јавности, која је била згрожена овим убиством, Карађорђевићи, који су дошли на власт, организовали су суђење атентаторима. Углавном су кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије…

Александар Карађорђевић: Марсељски атентат

Чврсто опредијељен за очување јединствене Југославије, краљ Александар Карађорђевић је имао много противника. Један од најопаснијих био је Анте Павелић, вођа илегалне фашистичке организације Хрватски усташки покрет. Он настоји да терористичким акцијама успостави Независну Државу Хрватску.

Пошто неколико претходних усташких атентата није успјело, Павелић тражи помоћ од шефа бугарске терористичке организације ВМРО Ванча Михајлова, који му уступа свог најбољег ликвидатора – Величка Керина. Овај је имао надимак Черноземски јер је предавао „черној“ земљи оне које је ВМРО осудио на смрт.

Черноземски и сарадници, Мијо Краљ, Звонимир Поспишил и Иван Рајић, припремали су се у Мађарској. Одлучено је да атентат изврше приликом Александрове посјете Француској. Черноземски и Краљ чекали су га у Марсељу, а друга двојица у Паризу.

Југословенска обавјештајна служба сазнала је за овај план, па је наш амбасадор у Француској Спалајковић на сам дан краљевог доласка у Марсељ, 9. октобра 1934. године, од Александра тражио да одустане од искрцавања у тај лучки град. Карађорђевић је одговорио: „Сад је за то исувише касно. Морамо се држати програма.“

Нешто послије 16 часова краљ Александар је напустио палубу брода и моторним чамцем стигао на обалу. Затим је у пратњи француског министра иностраних послова Луја Бартуа и генерала Жозефа Жоржа, члана Високог ратног савета, сјео у отворен аутомобил. Око сто хиљада људи изашло је на улице да поздрави госта.

Кад је краљев аутомобил стигао на трг испред палате Берзе, Черноземски је искочио из гомиле носећи у десној руци букет цвијећа и на француском узвикнуо: „Живио краљ!“ Онда је изненада одбацио букет и из револвера испалио више хитаца. Смртно рањени краљ Александар убрзо је издахнуо, преминуо је и министар Барту, док је генерал Жорж преживио повреду.

Суд је као главне организаторе атентата означио хрватске усташе Анту Павелића и Еугена Кватерника. Они су у одсуству осуђени на смртну казну и заплену имовине.

Павелић је умро 1959. године, од посљедица атентата који је извршио један Црногорац. Кватерник је погинуо у саобраћајној несрећи у Буенос Ајресу, под околностима које никада нису разјашњене. Ванчо Михајлов је умро 1990. године.

Зоран Ђинђић: Убиство испред Владе

Због покушаја да Србију ослободи прошлости и одведе је у будућност, премијер Зоран Ђинђић убијен је 12. марта 2003. године. Тог дана је припадник Јединице за специјалне операције (ЈСО) Звездан Јовановић испалио два метка из снајпера – један је смртно погодио Ђинђића, а од другог је тешко рањен у стомак припадник обезбјеђења премијера Милан Веруовић.

Ђинђић је одмах превезен у Ургентни центар, где је доктор Миљко Ристић покушао да га спасе. Успели су да му ушију срце, али је преко јетре, која је била разнесена у комаде, губио пуно крви.

Након убиства премијера у Србији је проглашено ванредно стање и покренута је акција „Сабља“, током које је ухапшено више хиљада људи. Главни организатор убиства премијера је некадашњи шеф ЈСО Милорад Улемек Легија, који се предао маја 2004. У атентату су, осим Улемека и Јовановића, учествовали још неки припадници ЈСО, као и вође земунског клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, те бројни припадници тог клана.

Суђење у случају убиства премијера завршено је 2007. године. Судско вијеће, којим је предсједавала судија Ната Месаровић, осудило је атентаторе на максималне затворске казне – Улемек и Јовановић добили су по 40 година.

Вишегодишње казне добили су и бројни припадници земунског клана, као и њихови сарадници, наводи Курир.