Убиства владара представљају једну од великих, опсесивних тема модерне европске и свјетске историје.

Међу њима понајвише има оних атентата, почевши од убиства руског цара Павла И Романова 1801. године, па све до атентата на југословенског краља Александра И Карађорђевића 1934, чији су налогодавци остали скривени у престоницама великих сила.

Са протоком времена, опипљивих доказа је, по правилу, све мање. Они су, неретко, систематски уништавани, да би се заметнули трагови и поништила сјећања…

Смртоносни хици терористе Величка Димитрова Керима, испаљени на краља Александра из пиштоља „маусер Ц-96“, калибра 7,63џ25 мм, оним истим који је коришћен приликом ликвидације цара Николаја Романова и читаве породице, обиљежиће 9. октобар 1934. године у европској вертикалној хронологији историјског слиједа као крах галске надмености у заштити једног од највјернијих савезника и дуго наговјештаваног сумрака тог савезништва.

Несхватљива француска небрижљивост и неодговорност за живот југословенског суверена, у слагању мозаика догађања и доказа који ће бити приложени на страницама „Историјског додатка“, само отварају питање о умјешаности дијела званичног Париза у злочиначки циљ у Марсељу.

Краљ Александар И Карађорђевић препуштен је тог злокобног уторка усташким терористима на милост и немилост. Убица, да је хтио, „могао је краља заклати, или рукама задавити, тако му је близу пришао“ записао је бивши предсједник Владе и министар Војислав Маринковић.

Пуцњи бугарског атентатора били су наговјештај новог свјетског рата…

Версајска Европа била је на издисају. Стари савези нису више ништа значили. Почело је укрцавање у воз у којем није било мјеста за мале државе, подсјећају Новости.