Љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски није једина романтичарска љубав са несрећним крајем о којој се и данас прича у књижевним круговима и коју памти домаћа историја. Готово једнако трагична била је љубав младог пјесника Бранка Радичевића према Вилхелмини Караџић, ћерки Вука Стефановића Караџића.

Бранко Радичевић био је 4 године старији од Вилхелмине. Рођен је 1824. године и као Бечки студент и пјесник ког је Вук изразито цијенио, имао је прилику да у Бечу упозна лијепу Мину. Минку, како ју је Вук одмиља ословљавао, красили су добро образовање, васпитање и многи таленти. Бавила се сликањем, музиком и књижевношћу, преводила и писала пјесме, одлично је знала француски, италијански, енглески, руски, српски и свој матерњи, њемачки језик.

– Поред многих талената, красила ју је и изузетна љепота, баш као што је и Бранко био лијеп, али не на сладуњав начин – забиљежио је сремскокарловачки књижевник Ненад Грујичић у својој књизи “Бранко, пјесник младости.”

Грујичић наставља прецизан опис Бранкове спољашњости: био је снажна момчина, пун живота, енергичан, куражан, необично радознао, понекад распојасан, дјевојкама мио и образован, волио је да плива и сунча се, те је и друге нагонио да вјежбају с њим гимнастику.

О узајамним симпатијама Мине и Бранка понајвише свједоче његови стихови “Пјевам дању, пјевам ноћу”.

У својим сећањима Мина открива како је на Бадњи дан 1849. године настала ова Бранкова пјесма, коју је вијек и по доцније, својим непоновљивим гласом у вјечне хитове уврстио Здравко Чолић.

Мина је записала:

“На тај дан, Вук је гостио своје званице, а и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, већ је написао: “Пјевам дању, пјевам ноћу / пјевам селе што год ‘оћу / а и што ‘оћу то и могу, само једно још не могу / да запјевам гласовито, гласовито, силовито / да те дигнем са земљице, да те метнем међ’ звијездице…”

Бранкову песму Мина је одушевљено и нежно прокоментарисала ријечима да су ти стихови “мирисав јутарњи цвијетак”, а на другом мјесту за пјесника каже да је “геније”. И из Бранкових писама Ђури Даничићу 1848. године разазнаје се да пјеснику није на срце лако пала вијест да се Вук спрема у Трст и да ће с њим путовати Мина и руски лекар Огњев, који је више по вољи био оцу него његовој кћери.

“Ако не лажем, ово ће бити Минин муж. Кажу да је и њега Бог створио, може бити душу, али тијело…” вајкао се млади пјесник.

Бранко је имао само 25 година када је посветио пјесму двадесетједногодишњој Мини. Као сиромашни студент на безнадежном лијечењу од туберкулозе у Бечу, имао је још толико снаге и пјесничког полета да Мину “издигне” међу звијезде у песми која почиње стихом “Пјевам дању, пјевам ноћу”.

Поједини историчари књижевности и Бранкови биографи тврде да је пјесник годинама гајио велике симпатије и љубав према Вуковој кћерци, али да није желио да јој то призна, што из превеликог респекта према њеном оцу, што због своје опаке и у то вријеме неизлечиве туберкулозе, која је почела да скрнави његово тијело и дух, некако баш у вријеме познанства са Мином. Млади пјесник преминуо је у својој 29-ој години и тиме се прича о овој романтичарској љубави завршава.

Послије његове смрти 18. јуна 1953. године у Бечу, наступила је тишина о Бранку, која је трајала 24 године. Тек 1877. године, на позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара “Орао”, Мина је написала своје успомене које су отвориле прве странице мемоарске литературе о Бранку. У њима је истицала “необични дух и богато срце Бранково”, али се детаљно посветила и опису његовог изгледа. Из њених записа сазнаје се да је био нешто виши од средњега раста, тијела витког, а држања поноситог. На жилавом, љети и зими “разголитаном врату сјеђаше глава дивна кроја”, очи су му имале необичан сјај, а зуби здрави и необично бели. Коса густа, отвореномрка и дуга, падала му је до рамена, наводе Новости.

Није само Бранко Радичевић имао несрећну судбину. Његова несуђена драга, Вилхелмина – Мина била је седмо од укупно тринаесторо дјеце Вука Стефановића Караџића и његове супруге, Њемице Ане Марије Краус. Само Мина и њен брат Димитрије надживели су свог оца, док су остала дјеца преминула као мала или врло млада.

У 30. години у Београду удала се за братанца кнегиње Љубице, професора Београдског лицеја Алексу Вукомановића, чије ће презиме, уз очево, носити до краја живота. Годину послије венчања, родила је сина Јанка, велику радост Вукову, али супруг јој убрзо умире. Бјежећи од туге, вратила се са сином у Беч, гдје јој само неколико година касније умиру родитељи, а потом и брат. Највећу тугу Мина је доживјела 1878. године: њен син Јанко, који се школовао у Русији и био добровољац у руско-турском рату, умро је на Кавказу. Минином смрћу 1894. угашена је лоза Вука Караџића.