Нема да нема човека који не зна за Зону Замфирову, Ивкову славу, Попа Ћиру и Спиру или Насрадина Хоџу. Сва ова дjела настала су из пера писца Стевана Сремца, човjека који нам је својим хумором и романтиком уљепшавао живот.

Стеван Сремац

Родио се у Сенти 23. новембра 1855. године. Када је остао без родитеља, његов чувени ујак Јован Ђорђевић га доводи у Београд 1868. гдје наставља своје образовање. Ту 1875. завршава гимназију и креће на студије на Вишој школи у Београду што је касније довело до његове привржености Либералној странци.

Каријеру писца започео је тек у 33. години живота. Тада је објављивао прозне хронике о догађајима и личностима који су обиљежили српску прошлост у виду књиге „Из књига староставних“ објављене 1903. године. То је био својеврстан омаж професији историчара и љубави према националној прошлости.

Реалистичку прозу почео је да пише по доласку у Београд али је вријеме проведено у Нишу било доба његове „стваралачке инкубације“. Тада су настала нека од чувених дјела са почетка приче. Он је био такође познат и као „писац са биљежницом“.

Дјела су му одисала реализмом и истанчаним смислом за хумор. Његово стваралаштво било је познато и по епизодичности. Осим Београда и Ниша, Сремац је боравио и у Војводини.

Литерарни утицаји

На Сремца је прије свега утицао Јаков Игњатовић зато што се он ослањао на претходну прозну традицију у Србији. Њих двојица имају заједничке црте као што су конзервативност и традиционализам или идеализовање прошлости итд.

Од иностраних писаца, цијенио је Гогоља и Сервантеса. Са овим првим је чак имао и заједничких особина, нарочито у књижевном поступку и стилу. Због општег познавања, како српске, тако и иностране књижевности, Сремац важи за једног од наших најобразованијих писаца.

Бављење политиком

Он је приступио Либералној странци баш зато што је у Бачкој гдје је рођен, идеал Велике Србије био важно духовно обиљежје. Зато се успротивио свему што долази са стране. Чак се због тога удаљио и од Светозара Марковића оставши тврдокорни конзервативац одбојан на сваку промјену.

У његовим дјелима видљив је сукоб њега као политичара и као писца што ће обиљежити његов опус. Он је био истанчани реалиста који је увијек полазио од провјерених и опипљивих чињеница.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1906. године али смрт га је спријечила да одржи приступни говор. Његова дјела и хумор остаће и дан данас упамћени.