Мало мјесто покрај Мајданпека, Рудна глава, нашло се у жижи пажње јавности након што се у њему раније вакцинисао предсједник Србије Александар Вучић. Многи и не знају да је Рудна глава за вријеме Другог свјетског рата била важан стратешки поен на мапи нацистичке Њемачке.

Рудна Глава

На први поглед рекло би се да не постоји нека нарочита веза између великог Трећег рајха и малог мјеста у Србији, у близини Мајданпека – Рудне Главе. Све док се не помене име Хермана Вилхелма Геринга, најуспјешнијег војног пилота, министра њемачке владе и несуђеног насљедника ове нацистичке творевине послије фирера лично, али и амбициозног копача руде, који је за ту активност одабрао баш Рудну Главу.

Рођен у породици са великим бројем војних лица, у Розенхајму 1893. године, није било много дилеме да ли ће уписати војну академију и придружити се војсци те је 1911. дипломирао и постао члан пруског кадетског корпуса.

Први свјетски рат започео је у пешадијском пуку, али га је једно познанство које је остварио током рата приближило авијацији и послије завршене пилотске обуке одмах је преусмерен да извршава ратна дејства у ваздуху. Након смрти славног Манфреда фон Рихтхофена, добија команду над чувеном ескадрилом познатом под надимком „Летећи циркус“ и до краја рата успио је да оствари 22 побједе за које је побрао и велики број одликовања.

Како је одредбама Версајског мировног споразума Њемачкој забрањено да има војну авијацију, Геринг након Првог свјетског рата одлази у Шведску и бави се акробатским летењем и падобранством. Заљубљује се у Карин фон Кантцов, ћерку шведског официра и заједно са њом, сада већ као капетан у пензији, враћа се у Минхен, баш у тренутку када Адолф Хитлер неуморно држи говоре пропагирајући своју идеологију, која је задивила Геринга.

Придружује се будућем фиреру и учествује у неуспјелом Минхенском пучу 1923. године, након чега је побјегао у Аустрију, међутим, како је задобио Хитлерово повјерење добио је задатак да из Аустрије оде у Италију и од Мусолинија затражи финансијску помоћ за опстанак нацистичког покрета. Како је и та мисија пропала, јер дуче није хтио да га прими, наредне четири године проводи у Шведској све док му 1927. није одобрена амнестија, а заједно са успоном Хитлера 1933. расте и његов утицај. Изабран је за предсједника Рајхстага, затим министра без портфеља и државног повјереника за авијацију.

Са функцијама расли су и апетити везани за борбу против неистомишљеника, па су по Геринговом налогу основани први поправни домови названи логорима за преваспитавање. Хитлерову наклоност задобио је и у Ноћи дугих ножева, захваљујући својој немилосрдности, због чега га је фирер прво тајним декретом, а затим и јавно, писменом потврдом, именовао за свог насљедника 1941. године. Услиједила је обнова „Луфтвафе“, гдје се под Хермановим будним оком спроводи обука пилота, како би се што боље и спремније ушло у нове, свјетске ратне обрачуне. Други свјетски рат је почео и током битке за Варшаву Геринг је наредио жестоко неселективно бомбардовање града, које је за посљедицу имало значајне цивилне жртве, у намјери да докаже да је „Луфтвафе“ имала пресудан утицај у њемачкој побједи. Са истим циљем предводио је и бомбардовање дијелова Француске, потом је након неуспјеха и превласти Британије у ваздуху, као освету припремио бомбардовање Лондона, Портланда, Саутхемптона и великог броја аеродрома.

Упозоравао је Хитлера да напад на СССР, који ће убрзо услиједити, није добра идеја, међутим, фирер се оглушио о његова упозорења и потписао директиву за почетак операције Барбароса, чиме је отворен други ратни фронт. Геринг је, ипак, здушно учествовао у руковођењу ратним операцијама, али се као повјереник за четворогодишњи план и шеф економског штаба Исток бавио и административним питањима, пославши велики број руских цивила на принудни рад у Њемачку.

„Ако постоји могућност за преговоре, нека иде Геринг“

Херман Вилхелм Геринг се посљедњи пут сусрео са Хитлером 20. априла 1945. у бункеру, наговарајући га да напусти Берлин и након неуспјешног одговарања и сам побјегао у Оберсалцберг.

Два дана након тога, када су стигле лоше вијести са фронта, одлучан у својој намјери да не напушта Берлин, Хитлер је изјавио: „Ако сад постоји питање преговора, Геринг их може водити боље од мене“.

Након што су ове ријечи стигле до Геринга, закључио је да је фирер дао оставку и обратио му се у телеграму у којем тражи сагласност да преузме вођство над Трећим рајхом, одговор је била – оптужница за издају, за коју је предвиђена смртна казна. СС јединицама је наређено да ухапсе Геринга, а сутрадан је Берлин издао саопштење да је Геринг, из здравствених разлога, поднио оставку на све своје функције.

Ухапшен је од стране савезничких трупа и 1. октобра 1946. проглашен је кривим по свим тачкама оптужнице за ратне злочине и осуђен на смрт виешањем. Пошто му је одбијена молба да буде стријељан, прегризао је капсулу цијанида коју је крио у својој ћелији и преминуо 15. октобра 1946.

Најпознатији мештанин Рудне Главе

Током двадесет година истраживања на потезу Рудне Главе, код Мајданпека пронађено је негде око 40 рударских окана.

Давне 1934. у вријеме када је Геринг био министар њемачке владе и након што је 1937. основан „Рајхверке Херман Геринг“ индустријски конгломерат који је био дио немачког економског плана, који подразумијева вађење и прераду руда, Херман је откупио рудник у овом крају. Средства за то су обезбијеђена захваљујући његовом неограниченом приступу државном буџету, а окупацијом је тешка индустрија свих земаља припадала окупатору, наводи Блиц.

Брзо су се ту скупили радници са разних страна, пошто у тадашње вријеме мјештани Рудне Главе нису били јамски радници. Истраживања су почела са истока и „Рајхверке“ је до 1941. постао водећа „компанија“ у овој области у Европи, а вјероватно и у цијелом свијету, с обзиром да је њен капитал вриједио 2,4 милиона тадашњих „рајхмарака“ и да је имала око 500.000 радника.

До краја Другог свјетског рата рудник у Рудној Глави је остао у његовом власништву и након капитулације Њемачке, када је усљедила национализација и обнова земље, у септембру 1946. је конфискован, одузет и враћен у руке радника, о чему свједоче документа која чува Музеј у Мајданпеку.