Доктор Миломир Станковић био је лични љекар Јосипа Броза Тита док се лијечио у болници у Љубљани и један је од ријетких живих свједока посљедњих дана југословенског маршала.

ТИТОВ ЉЕКАР ОТВОРИО ДУШУ

У вријеме болести Јосипа Броза Миломир је био млад војни љекар. Смјештен је на дужност дежурног љекара поред постеље Јосипа Броза Тита у болници у Љубљани. Његов посао је био да све записује, од терапије љекара који долазе да обиђу маршала, притиска, општег стања, шта доктори преписују као спас…

– Све око његовог лијечења држало се у тајности. Када ме је супруга посјетила на Брду код Крања нисам смио да јој кажем да ће Титу сутра бити ампутирана нога. Никад се није знало ко вас слуша – почео је своју причу доктор Станковић додајући да су им и у болници говорили да не журе ходницима јер их новинари гледају кроз прозор, и не смију да сазнају ако се догађа нешто хитно. Управо је доктор Станковић био тај који је први примиетио да Титово лијево стопало не изгледа добро.

– Радило се о оклузивној ангиопатији. Није то била дијабетична коју је он имао на поткољеници. Та оклузивна ангиопатија је значила да је њему запушен крвни суд који му храни ногу. То је било на бутној артерији и била му је угрожена нога. Ја сам био одговоран и морао сам нешто да урадим. Покушао сам да га наговорим да пристане на конзилијум, али Тито је стално говорио да се са тим сачека, да ће то проћи – сјећа се доктор.

Тито је убрзо потом доживио страшан бол у нози као никад до тада. Станковић је то искористио да објасни маршаловом ађутанту шта је видио и тек заједно су успјели да га убиједе да га прегледа конзилијум љекара.

– Дошла су и два врсна стручњака из иностранства. Један је дошао из САД – то је био доктор Мајкл Дебејки, док је из Русије дошао доктор Марат Књазев. Дебејки је прегледао ногу и циркулацију, док га је Књазев прегледао цијелог. На крају су рекли да је Тито у добром стању али да је нога угрожена. Дебејки је рекао да, пошто Тито не пристаје ни нашта друго сем на лијекове, покушају са једним бајпасом који је он оставио нашим љекарима. Али је рекао да упозоре Тита да ће, ако све то не успије, морати да му сјеку ногу. С друге стране, Књазев је рекао да је терапија добра и да је треба наставити уз контролу ноге – испричао је Станковић, навди портал Дневно.

Титов највећи страх, сјећа се доктор, био је да остане без ноге.

– Рекао нам је: „Ако моја нога оде, ја ћу сам себи пресудити!“ Кад је требало да оде у болницу ми смо му склонили пиштољ који је тајно чувао у једној торбици. Нико није смио да му каже да нога мора да се ампутира, него су продужавали терапију у недоглед која не помаже. И све тако је било док се нога није осушила, а кад се осушила она је отровала организам – сматра Станковић.

Управо то што се одуговлачило са ампутацијом трајно је уништило здравље југословенског маршала.

– Велика грешка је била што му се излазило у сусрет да се лијечи лијековима а не хирушки… Та артерија је могла лако да се отпуши. Ја бих то могао да урадим али нисам имао копетенције, а то ни Тито не би дозволио – испричао је доктор Станковић. Управо ту, сједећи поред Титовог болничког кревета који ће постати и његов самрти одар, Станковић је чио и посљедње ријечи Јосипа Броза. Кад је видио да је све пропало његове посљедње речи су биле: „Шта све ово треба да значи!“ Е сад, да ли се то односило на неке одлуке које је доносио или на љекаре који су му обећавали да ће терапија успјети, не знам. Средином фебруара 1980. Тито већ није могао да говори и до краја живота је био у вјештачкој коми. Равна линија се појавила 4. маја у 15.05 – присјетио се Станковић.