Избор патрихајрха Српске православне цркве догађај је од судбинске важности за вјернике, који тако добијају поглавара заједнице “првог међу једнакима” који ће цркву предводити у годинама које следе. Ипак, колико год сакрална ова функција била, сам избор далеко је световнији.

Патријарха Српске православне цркве бирају епископи тајним гласањем. На тај начин добију се три кандидата са надполовичним већином чија имена се затим стављају у запечаћене коверте и онда се извлачи једно име.

Ова процедура, наизглед једноставна, заправо је резултат дуге традиције, историје, али често и политике и компромиса.

Ево како је до ње дошло:

Титула стара седам вијекова

Титулу првог патријарха самосталне српске цркве номинално носи Јоаникије други. Њега је у то звање уздигао краљ Душан највероватније 1346. године како би онда Јоаникије њега могао да прогласи за цара (јер је то могао да учини само црквени великодостојник у рангу патријарха).

Ипак, није баш најјасније како је гласила пуна титула Јоаникија Другог. У предговору Душановог законика он се назива „преосвјећеним патријархом кир Јоаникијем“.

Прва титула је могуће гласила „Патријарх Србима — српски (Србљем)”. Ширењем српске државе на грчке области и титула је проширена и Јоаникије је назван “патријархом Србљем и Грком“.

Након уједињења обласних српских цркава 1920 било је неколико званичних верзија титуле српског патријарха. Прва је била Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али помињу се и Патријарх обновљене Српске Патријаршије, Архиепископ Пећски и Карловачки и Митрополит Београдски, Патријарх Српски, Архиепископ Пећски и Митрополит Београдско-Карловачки…

Од 1922. до данас титула гласи Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски. Од времена Јоаникија другог па до данас било је укупно 45 поглавара.

Гдје се бира патријарх?

Мјесто избора патријарха мијењало се током година. Од 1338. до 1463. избор се обављао у Пећкој Патријаршији. Са најездом Турака, сједиште цркве сељено је све више на сјевер, па је Патријаршија премјештена у Жичу гдје је била све до 1557. када је обновљена Пећка.

Пећка патријаршија је поново укинута 1766. Српска православна црква једно вријеме имала је сједиште у Сремским Карловцима као митрополија, па као патријаршија. Од 1920. послије уједињења неколико митрополија у патријаршију, што се сматра обновом Српске православне цркве, избор патријарха обавља се у Београду, а од 1935. када је подигнута садашња зграда на Косанчићевом венцу на том мјесту.

Овогодишњи избор патријарха у крипти Храма Светог Саве на Врачару у том смислу апсолутни је преседан.

Како се некада бирао патријарх?

У новијој историји српске цркве разликовала су се три начина избора патријарха – краљевским указом, гласом већине и апостолским жријебом (како је данас).

У краљевини СХС и Југославији, Изборни сабор бирао је тајним гласањем међу архијерејима тројицу кандидата, а потом их писменим актом саопштавао министру правде. Једног од те тројице краљ је на приједлог министра правде именовао за патријарха.

Ово није била једина разлика у односу на данашње вријеме. Изборни сабор нису чинили само архијереји већ и неки други црквени великодостојници, па чак и људи световних професија. Било је ту начелника министарстава, министара православне вјероисповести, представника Државног савјета, Касационог суда, ректора православних богословија, ректора универзитета ако су били православне вјере, представника свештеничких и монашких удружења…

За кандидата су били изабрани они који су добили највећи број гласова. Ако би више кандидата добило једнак број гласова, онда су се сматрали изабраним кандидатима они који су чином старији. Ако су изабраници и по чину били једнаки, гледало се ко је од њих радније рукоположен.

Када би краљ именовао указом патријарха, министар правде је то саопштавао Светом архијерејском сабору.

Избор патријарха у СФР Југославији

Промјена политичког система донијела је и прву велику промјену у избору патријајра. Према Уставу Српске православне цркве из 1957. патријарх се бирао између архијереја који су управљали епархијама најмање пет година.

Избор патријарха је вршио Изборни сабор тајним гласањем између тројице кандидата које је предлагао Свети архијерејски сабор. Гласови су се извлачили из кутије за гласање и наглас бројали, а за патријарха је био изабран онај кандидат који је добио апсолутну већину гласова.

Ако се то не би догодило у првом кругу, избор би се сводио на два. У случају да и приликом ужег избора оба кандидата добију једнак број гласова, онда се избор између ове двојице вршио жријебом.

У Изборном сабору су, осим епископа, сједели и декан Православног богословског факултета у Београду, ректори српских православних богословија, предсједник Главног савеза епархијских свештеничких удружења;, архијерејски намјесници Београда, Скопља, Цетиња, Загреба, Сарајева, Пећи и Сремских Карловаца, настојатељи манастира Жиче, Студенице, Дечана, Пећке патријаршије, Светог Наума, Милешева, Светог Василија Острошког, Крушедола и Крке, управник монашке школе, сви чланови Патријаршијског управног одбора и сви потпредсједници епархијских савјета.

Како се патријарх бира данас?

Управо чињеница да су у Изборном сабору сједели и људи који нису епископи и да се сматрало да се на њих може утицати, прије свега од стране власти (у том моменту комунистичке) довела је до тога да се састав Изборног сабора промјени.

Због тога је патријарх Герман предложио, а остали епископи прихватили да патријарха бирају искључиво архијереји, а то није била једина промјена!

Од 1967. црквеним уставом је прописано да се избор патријарха врши на засједању Светог архијерејског сабора који броји 39 чланова. Бира се између активних епархијских архијереја који управљају епархијом најмање пет година и то тајним гласањем. Тако се добију тројица кандидата који имају више од половине гласова. Ако се то не догоди у првом кругу, гласање се понавља све док се то не догоди, а број понављања је неограничен.

Сваком кругу претходи молитва призивања Светог духа, а правило је да се патријарх бира под сводовима храма и до сада се то догађало унутар патријаршијске капела Светог Симеона Мироточивог, која је повезана са салом у којој засједа Сабор.

Након што су изабрана тројица кандидата, имена се стављају у посебне, запечаћене коверте које се стављају у јеванђеље које се односи у олтар храма.

Након молитве призива Духа светог да избор буде по вољи Божјој, најстарији присутни монах извлачи из јеванђеља једну од три коверте и предаје је предсjедавајућем Изборног сабора који је отвара и саопштава име новог патријарха. Предсjедавајући има обавезу и да отвори остале две коверте како би се сви учесници Сабора увjерили да су избори били регуларни.

Овакав начин избора јединствен је у православном свijету и назива се “апостолски жреб”.

Сутрадан по избору на свечаној Светој архијерејској литургији у Саборној цркви у Београду, патријарх се устоличава у трон. Накнадно би требало да се исти поступак спроведе и у Пећкој патријаршији јер је то древно сједиште српских патријарха.