Зденко Дупланчић, учесник Народноослободилачке борбе, члан предсједништва СУБНОР Србије, пуковник авијације у пензији био је један од посљедњих људи који су “из прве руке” чували сјећања на вријеме проведено у партизаним. Била му је 91 година када је лани умро, a био је господин од првог до посљедњег дана тог живота.

Зденко Дупланчић

У интервју Историјском забавнику испричао је раније да никада неће заборавити осјећања која су га обузимала када је, као тринаестогодишњи дјечак из Сплита, кренуо са партизанима у ослобођење домовине. Најчудније од свега, признаје, за све то вријеме ниједном није осјетио страх.

– Потичем из угледне сплитске породице. Прије рата сам био ученик, а СКОЈ-евац сам постао још 1942. године. У том тренутку је већ седам људи из моје породице било у партизанима. Памтим да нам је кућа била пуна лијекова и помоћи и да се у Сплиту одатле ишло у партизане. Због очевог угледа, нашу кућу никада нису претресали и партија је то доста користила – почиње своју причу Зденко Дупланчић.

Са 11 година сам почео са саботажама

За разлику од неких других крајева Југославије, Сплит је био прикључен Италији, тако да је Зденко веома млад искусио једну другачију врсту окупације.

За разлику од Нијемаца, Италијани су прије ишли на асимилацију. Они су тражили да се говори италијански, да се поздравља римски, сви натписи продавница и јавних установа су морали да се преведу. Ипак, са друге стране, никада нисмо били гладни, а у Сплиту су и Јевреји били слободни. Ништа нам никада није недостајало, а живјели смо боље него неки људи у Италији. ”

— сјећа се Зденко и додаје да би ово припајање можда и успјело да Сплит није био тако „револуционаран град“.

Умјесто тога, Италијани су у мјесту наишли на јак отпор, а будући пуковник авијације у пензији је у саботажама учествовао свакодневно.

– У Сплиту се увек нешто дешавало. Имали смо задатке и ја сам их извршавао иако сам имао тек нешто више од 11 година – бацали смо летке, крали документе од фашиста, пратили људе. Захваљујући нашим саботажама, у Сплиту нису радила позоришта, а чак се ни фудбал није играо, за разлику од Београда и Загреба – описује Зденко ситуацију у граду у коме је провео детињство.

Ратни пут дуг 20.000 километара

Господин Дупланчић каже да се питање борбе за њега никада није постављало иако је његова породица под окупацијом живјела добро. Капитулацијом Италије 1943. године, Сплит је послије 20 дана борбе пао, а за Зденка је било вријеме да оде. Имао је само 14 година, али каже “тих дана се сазријевало брже”.

Од тада па све до краја рата, Дупланчић је био борац Прве пролетерске бригаде. Са поносом истиче како је то била елитна јединица у коју није могао да “дође свако”. Са саборцима Зденко је прешао огроман пут – цијелу Босну, Србију, Сремски фронт, па назад све до Загреба, ослободивши успут и Београд – укупно око 20.000 километара!

– Сада кад гледам гдје смо све ишли, ја се питам да ли је могуће да је човјек то прошао. Туда мазге и коњи нису могли да иду, а ми смо се некако пробијали! Али, били смо млади, имали смо воље и велике циљеве. Кажу да бисмо јуришали и на Бога – прича Зденко који је у борбама остао до посљедњег дана рата и све их добро памти.

За слободу Југославије живот дала и једна Кинескиња

Ако треба да издвоји један тренутак из борби који од највише памти, онда би то био моменат када је, код Уба у Србији, у њеној првој борби, видео како гине Чо Чен Ђулијана.

“Невјероватно је шта човјек све запамти. Добро памтим ту девојку, била је Кинескиња и звала се Ђулијана. Никада нисам сазнао одакле она ту. Ми смо јој рекли да остане у позадини, али она је инсистирала да иде у борбу. А то нам је била једна од најтежих битака, падала је киша и била је страшна магла. Налетјели смо на бункере и она је погинула ни пет метара од мене”,— сјећа се Зденко и додаје да му никада није било јасно како је он из те борбе изашао неповријеђен.

Зденко Дупланчић каже и да је дисциплина његових сабораца била огромна. Након сваке битке окупљали су се и анализирали своје поступке, а самокритика је била уобичајна. Ипак, памти и времена велике глади.

– Сјећам се да је са мном био један Марко, Црногорац. Био је бомбаш и изузетно храбар човек. Међутим, ми смо сви причали где је ко погријешио и шта је могао да уради боље, само је он увијек ћутао. Једном, један друг из одреда му је пред свима рекао да је управо он много погријешио. А знате ли шта је била његова грешка!? Када смо били на казану, он је гледао да узме већи комад меса! Када му је то саопштено пред свима зацрвенио се као булка – прича и додаје да данашња омладина то “тешко може да схвати”.

“Замало да погинем два дана пред крај рата”

Негдје код Београда, мој саговорник је први пут видио Русе. Било му је 15 година.

Глава изгубљена због музике

У сећању Зденка Дупланчића нарочито је остала прича које се одиграла на самом почетку “Београдске операције”.

– Код Рипња су пред нас однекуд искочили Роми, музичари. Мислили су да ћемо са музиком и лако ући у Београд. Међутим, када је свануло, а они засвирали, управо је одбљесак од њихових инструмената одао наш положај Нијемцима који су одмах запуцали. Разбјежали су се одмах, али је доста њих ту и изгунуло – сећа се Дупланчић.

– Војска се одмах видела, али прешли су дуг пут, иза њих је био фронт од Стаљинграда, па и даље. Са друге стране, они су били права војска јер смо ми сви били добровољци. Заједно смо ослободили Београд, а моја бригада је била на главном удару. Кретали смо се од Дедиња, преко Бањице и Аутокоманде, све до Славије. Требало је да преко краља Милана идемо на Теразије, па онда на Калемегдан, али то нисмо могли. Био је то брисан простор, а непријатељ је вребао са сваког крова, из сваког шахта, све је било минирано… Руси су тенковима једини могли да прођу туда – прича Зденко и додаје да је апслолутна истина да се Београд ослобађао “кућа по кућу” и да су уличне борбе биле страшне иако је омладина Београда много помогла пружајући информације о томе гдје се непријатељи крију.

Ипак, ни остале борбе нису биле лаке. Само два дана пред крај рата, наш саговорник је замало погинуо и то у јеговој родној Хрватској.

– Било је то надомак Загреба, код Врбовца, два дана пред крај рата. Преко 160 наших бораца је погинуло, а ја не знам како сам остао жив. За разлику од Београда гдје су се водиле уличне борбе, Загреб је некако изврдао сва бомбардовања. Каже се да је град ослобођен без опаљеног метка, али су борбе око Загреба биле страшне – прича Зденко Дупланчић.

Вијест о крају Другог свјетског рата чуо је у родној Хрватској. Загреб тек што је био ослобођен.

– Ту срећу није данас могуће описати. Имали смо мали збор, лумповали смо и веселили се – што смо живи, што је побједа коначно дошла. Ипак, нисмо имали баш много времена за славље. Било је још заосталих Нијемаца и домаћих издајника у околини, а њих је требало јурити – објашњава Зденко који и данас редовно посећује Вуковар, Загреб и сва остала мјеста у чијем је ослобођењу као младић учествовао.

Ко је Зденко Дупланчић?

Зденко Дупланчић је рођен 1929. године у Сплиту. Већ 1942. године, иако му је било непуних 13 година, прикључио се СКОЈ-у. Од капитулације Италије 1943. године прикључио се НОБ-у и био борац Другог црногорског батаљона Прве пролетерске дивизије.

Учествовао је у свим већим борбама које је ова дивизија водила укључујући и оне за ослобођење Београда и Загреба. Више пута је одликован.

Послије ослобођења Зденко Дупланчић је наставио каријеру у ЈНА у авијацији. Школовао се у Русији и Сједињеним Америчким Државама, а осим у иностранству, службовао је и у Сарајеву, Љубљани, Краљеву… Од 1962. године живи у Београду. Пензионисан је 1988. године у чину пуковника.

Иако је био у пензији, Зденко Дупланчић је и даље био веома активан и то као предсједник је СУБНОР-а Савски венац и предсједник Секције бораца Прве пролетерске бригаде. На војној паради одржаној у октобру 2014. године заједно са саборцима је стајао у централној ложи, одмах иза државног врха.