24/05/2021
Предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић
„Српска језичка ситуација знатно је неуређенија него ситуација мањинских језика у Србији“, казао је Танасић Срни.
Kако указује, у уређеним и озбиљним државама брига о националном језику је у центру националне политике, при чему језичку политику утврђује струка у доброј сарадњи са државом, а спроводи је држава у доброј сарадњи са струком.
„Kод нас се не може рећи да имамо уређену језичку политику. Да је тако говори језичка стварност, а и чињеница да деценију и по од усвајања Устава нисмо ускладили закон о језику ни са његовом одредбом о језику у члану 10 Закон о језику би дао основе и оквире за уређивање језичке ситуације, а тиме и потврдио значај српског као националног језика у Србији“, наводи Танасић.
Према његовим ријечима, то би био и ослонац у враћању статуса српског језика у образовању, обезбјеђивању довољног броја часова у основној и средњој школи какав имају национални језици у другим европским државама – велики и мали језици.
Kако сматра Танасић, то би био ослонац и да се озбиљно постави питање из каквих уџбеника дјеца у Србији уче српски језик и књижевност и да ли треба да странци издају уџбенике.
„О потпуном одсуству државне бриге о српском језику као националном говори и недопустиво мали број часова у школама, свакакви скандалозни садржаји у уџбеницима, срамни прогон српских писаца из српских школа“, каже Танасић.
„Да подсјетим да смо само прије неколико мјесеци прочитали вијест да је француска Академија позвала Француску да не користи једну енглеску ријеч јер има своју француску. У великом француском језику велике француске културе не прихвата се једна страна ријеч јер је непотребна“, наводи Танасић.
Истовремено у српско културно поље свакодневно се уноси маса страних ријечи, потребних и више непотребних – чак без икаквог уподобљавања са законима српског језика.
„Kад француска Академија упути овакав позив, он има снагу закона и сви тај позив поштују, а кад се Одбор за стандардизацију неким сличним поводом огласи, један број то прихвати, неки траже и савјете. Али, готово увијек се нађу они `прогресивнији` који се одмах забрину за слободе, за прожимање култура и многим сличним стварима обмањују нашу јавност“, наводи Танасић.
Он сматра да у народу, ипак, све више расте свијест о значају националног језика као носиоца и чувара националног и културног идентитета и поручује да стручњаци, и културна јавност, а посебно средства информисања, морају бранити статус српског језика.
Танасић истиче да је језик гарант опстанка једног народа у кругу цивилизованих народа и најзначајнији чувар народног бића, његовог идентитета и културе.
„Ако запустимо своју културу, на њено мјесто долази туђа, а културно ропство је претходница и гаранција сваког другог ропства“, указао је Танасић.
Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, истиче да је српски језик највећа ризница знања о Србима као цивилизованом народу.
„Све што смо створили и што нам се догодило чува се у језику, шта нам се догађа – памти се у језику. Постојање свог језика представља улазницу и гаранцију опстанка једног народа у савременом свијету“, каже Танасић.
Словенима на прагу њиховог уласка у модерну историју, јер се, „без свог језика није могло /по/остати свој“.
„И сјетимо се да су на путу за Рим ради добијања дозволе да Словенима дају свете књиге на словенском језику, јер је Моравска потпадала под власт римског папе, у Венецији доживјели нападе `тројезичника`, који су хтјели да се Христова ријеч може саопштавати само на јеврејском, грчком и латинском, да они који се не могу служити тим језицима морају да остану пред вратима, у маси дивљих народа и племена“, подсјећа Танасић.
Танасић наглашава да питање да ли ће се народ служити својим језиком или ће га запустити, а предност дати другим, „јачим“ језицима – јесте оно које се у другим европским малим и великим народима не поставља.
Танасић истиче да се поставља поставља питање хоће ли српски народ заиста запустити свој језик да буде само средство пуког споразумијевања, а све више функције препустити неком другом језику?
Он подсјећа да су Срби на свом језику створили ђела која иду у ризницу најзначајнијих ђела европске културе и подсјећа да је велики слависта Бодуен де Kуртене, претеча основача модерне лингвистике Фердинанда де Сосира, написао да таква ћирилица иде у ред најсавршенијих писама.
На српској редакцији старословенског, подсјећа Танасић, написано је, између осталих, Мирослављево јеванђеље – бисер европске писане културе, а на народном језику Kулинова повеља из 1189. године – један од најстаријих словенских споменика.
Kако истиче, на српском језику написани су „Слово љубве“ деспота Стефана Лазаревића, које је бисер средњовјековне књижевности, српске повеље и пословна преписка.
„Да ли треба да се ми одрекнемо такве своје културе? И зарад чега? Зарад свог искључивања из модерних европских народа, а сви они озбиљно воде
националну језичку политику?“, пита Танасић.
Танасић указује да је потребно очувати српски језик као оруђе српског народа којим он општи у свим областима савременог живота и као оруђе српске културе.
„То значи да морамо бринути о изучавању српског језика, упознавању његових изражајних могућности и схватању значаја језика за очување националног и културног идентитета“, наводи Танасић.
„Све што је овђе речено односи се и на језичку ситуацију у Републици Српској, а положај српског језика у Црној Гори у који је доведен послије проглашења црногорског језика, положај српског језика у Федерацији БиХ, или у Хрватској – посебно је питање“, наводи Танасић.
„Она је таква да не би требало да прође ниједан дан у години, а да се не запитамо шта треба радити на поправљању положаја српског језика и ћирилице свуда тамо гђе је он национални језик и како развијати свијест код грађана о значају доброг владања матерњим језиком, о значају овладавања његовим изражајним могућностима и упознавања са његовом љепотом“, поручио је Танасић.
17/11/2024
