Мозаик с ликом блаженопочившег патријарха Павла, који има ореол свеца, постављен је у олтару Цркве Светог Марка у Београду.

Мозаик с ликом блаженопочившег патријарха Павла

Академски сликар Јелица Дурковић, аутор овогг рада, каже да није била изненађена када је старјешинство наручило мозаик, па чак ни када је речено да треба да има ореол светитеља, јер је ријеч о човјеку који је за народ увијек био светац.

„Овде је то просто била потреба у народу. Знате и сами колико су га људи волели, још га воле и цене. Док је био жив сматрали су га светим јер, једноставно, разликовао се од свих. Не знам како то речима објаснити, нека потреба је постојала да се патријарх Павле представи у мозаику као светитељ“, рекла је Дурковићева за „Спутњик“.

Поред иконе блаженопочившег патријарха пише: „Свети Павле патријарх Српски“. У десном крилу колонаде су Свети Сава Српски, Свети Василије Острошки и Свети Николај Жички.

Дурковићева је члан великог тима атељеа професора Ђуре Радловића, који дуже од двије деценије ради на мозаицима у Цркви Светог Марка, а радови су започели још док је патријарх Павле био жив.

Грађанским именом Гојко Стојчевић рођен је у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији 11. рујна 1914. у земљорадничкој обитељи. Основну школу похађао је у родном селу док је нижу гимназију у Тузли, а шесторазредну Богословију у Сарајеву. У Београду је двије године студирао медицину и уједно тамо завршио Богословни факултет.

Други свјетски рат затекао га је у Хрватској, у родној Славонији, одакле је побјегао у Београд гђе је, да би се могао издржавати, радио различите физичке послове у грађевини и бродоградњи. У прољеће 1942. један га је пријатељ одвео у манастир Свете тројице у Овчару гђе је боравио до 1944. Тада одлази у Бању Ковиљачу, гдје ради као вјероучитељ и одгајатељ у Дому за дјецу избјеглу из Босне. Овђе се разболио од туберкулозе коју ће излијечити тек двије године касније у манастиру Вујан.

Заредио се 1948. у монастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, када је добио име Павле. Исте је године завршио рукоположење у чин јерођакона. Павле је 1954. постао протосинђел, а три године касније архимандрит. Од 1955. до 1957. године био је у Атини на постдипломском студију.

За епископа рашко-призренског изабран 1957. године, а хиротонизиран у београдској Саборној цркви исте године. На Косову је провео 33 године.

На ванредном засједању Светог архијерејског сабора 1990, којем је предсједавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласовањем.

Како нити један од кандидата није добио довољан број гласова, избор је обављен на тзв. „апостолски начин“ ( извлачењем из „ждријеба“).

Тако је Павле постао 44. поглавар Српске православне цркве. Устоличен је 1990. у Саборној цркви Св. Арханђела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свећеника и 13 ђакона.

Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Еванђеље.

Посјетио је бројне православне цркве, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румуњској.

Патријарх Павле говорио је грчки, руски и њемачки језик.