У прољеће 1942. године убијено је око 6.320 Јевреја (углавном жена и дјеце) гушењем од издувних гасова у камиону током вожње од немачког логора на Сајмишту код Београда до села Јајинци, гдје су бацани у масовне гробнице.

Масовне гробнице

Ово је прича о том злочину, после кога ће шеф њемачких безбједносних снага у Србији пуковник др Емануел Шефер изјавити: „Београд је једини велики европски град који се ослободио Јевреја“, а шеф Управног штаба у Србији СС генерал-потпуковник др Харалд Турнер извјестиће команданта Вермахта за Југоисток Александера Лера да је „Србија једина земља у којој је јеврејско питање и циганско питање ријешено“.

Понедељак је, 8. децембар 1941. Испред приземне дворишне зграде с бројем 21 у београдској улици Џорџа Вашингтона, већ око осам изјутра формиран је ред жена, дјеце и старих, који се поред неколико кућа и даље дуж ограде Ботаничке баште протеже све до Таковске улице. Били су то београдски Јевреји који су се, по позиву њемачких окупационих власти, морали пријавити у дворишту њемачке Специјалне полиције за Јевреје (њем. Уденреферат).

Заправо, били су то преостали београдски Јевреји, јер је већина мушке јеврејске популације већ била убијена у оквиру мјера одмазде (њем. Геиселмордполитик) које је спровео Вермахт као одговор на покрет отпора и све већи отпор домаћег становништва према окупационим властима, али и као дио нацистичке политике систематског уништења Јевреја, касније названог Холокауст.

ЗАЧЕЦИ ХОЛОКА УСТА У СРБИЈИ појавили су се 16. априла 1941. године, дан пошто су њемачке окупационе трупе ушле у Београд. Тог недјељног поподнева, на Ускрс по грегоријанском календару потпуковник Вилхелм Фукс, шеф Специјалне јединице њемачких безбједносних снага, наредио је под претњом стрељања регистрацију београдских Јевреја.

Неколико дана касније пуковник Ернст Мориц фон Кајзенберг, обласни командант, издао је декрет којим је ограничио слободу њиховог кретања, да би већ 29. априла СС групенфирер (СС генерал-потпуковник) др Харалд Турнер, државни савјетник, шеф Управног штаба у Србији (управо пристигао из Париза са исте дужности), Фуксове и Кајзенбергове мјере проширио на Јевреје широм Србије.

За Јевреје је прописао и ношење жутих трака око руке, увео им принудни рад и полицијски час, ограничио снабдевање храном, забранио приступ јавним објектима и коришћење јавног превоза. Прво масовно интернирање Јевреја у Србији збило се 20. јула 1941. у Шапцу. У шест дрвених барака (45 · 10 м), на самој обали Саве, Немци су затворили 1.107 Јевреја.

У четири бараке смјетили су припаднике Мојсијеве вјере избегле из Средње Европе, који су годину дана раније, бјежећи од нацистичког погрома, нашли привремено уточиште у Шапцу, а у остале две бараке – домаће Јевреје, одвојивши одрасле мушкарце од жена и деце.

Од поподне 14. августа до јутра следећег дана похапшени су сви банатски Јевреји (око 3.300 особа), а 22. августа почело је масовно хапшење и београдских Јевреја (углавном радно способних мушкараца старијих од 14 година). Сви ће они бити заточени у два београдска логора – Бањичком (основаном 5. јула) и управо формираном логору у тзв. Топовским шупама (до рата „Касарна краљевића Андреја“) у данашњој Табановачкој улици број 1 на Вождовцу.

РИЈЕШАВАЈУЋИ „ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ“, Њемци су у селу Засавица на самој обали Саве 12. и 13. октобра стрељали 1.057 Јевреја из шабачког логора, да би до децембра 1941. године ликвидирали и све заточенике из Топовских шупа, њих око 5.000, одводећи их у групама на стрељање на путу Панчево–Јабука, и у мјеста Троструки Сурдук код Сурчина, Ковин у Јужном Банату, Јајинци код Београда.

Ако се овим злочинима додају и ликвидације у Бањичком логору и у логору на Црвеном крсту у Нишу, као и појединачна стрељања и стрељања мањих група углавном у Банату, до децембра прве године рата у Србији су ликвидирани готово сви јеврејски мушкарци.

АЛИ „КОНАЧНО РЈЕШЕЊЕ“ ПОДРАЗУМЈЕВАЛО је и ликвидацију преосталих Јевреја – жена, дјеце и старих. С обзиром на то да је пропала првобитна намјера нациста да се „јеврејско питање“ у Србији ријеши депортацијом заточених на Исток (у Пољској још нису били основани концентрациони логори, а у Румунији нису хтели да их приме), првих дана децембра наређено је београдским жандармима да разнесу позиве преосталим Јеврејима да се јаве немачкој Специјалној полицији за Јевреје и да са собом понесу само личне ствари и храну за три дана.

Тако су, од 8. до 13. децембра, остали Београђани у центру града гледали дуге колоне јеврејских жена, деце и старих како сатима стрпљиво стоје по хладном и вјетровитом времену да би се одазвали позиву, како би након евидентирања и предаје кључева својих станова и кућа, запрежним колима и отвореним камионима били транспортовани у новоотворени логор смјештен у напуштене павиљоне Београдског сајмишта.

Како се логор налазио на лијевој обали Саве, на територији која је после капитулације и подјеле Краљевине Југославије припала новооснованој Независној Држави Хрватској (НДХ), односно општини Земун, Њемци су логор назвали Јуденлагер Семлин (хрватска влада је дозволила уређење логора под условом да снабдевање долази из Србије и да логор чувају њемачке снаге).

У РАНО ПРОЛЕЋЕ 1942. ГОДИНЕ окупаторске власти у Београду започеле су завршни чин рјешавања јеврејског питања. Практична подршка стигла им је из Берлина. Из Главне управе безбедности Рајха, којом је руководио Рајнхард Хајдрих, у Београд је упућен тзв. гасни камион марке Заурер, чији је ауспух био тако преправљен да је могао отровне издувне гасове из мотора преусмерити у херметички затворен товарни дио камиона. Вожња у трајању од 15 минута била је довољна да убије 100 људи закључаних у душегупки – како је касније названо то возило.

Камион су половином марта довезли у Београд Вилхелм Гец и Ервин Мајер, два СС подофицира, који ће њиме и управљати наредна два мјесеца. Прве жртве гасног камиона били су пацијенти и особље Јеврејске болнице која се налазила на Дорћолу, на углу улица Маршала Писудског (данас: Тадеуша Кошћушка) и Високог Стевана (Јеврејима је било забрањено да се лијече у осталим болницама, па су морали да оснују своју, да је сами опреме и снабдијевају). Када је 19. марта Гецов и Мајеров камион први пут уз њу пристао, у болници је било више од 500 болесника и око 200 јеврејских лекара с особљем, који су са својим породицама дан раније похапшени и довезени у зграду. После 22. или 23. марта болница је остала празна, док су жртве гасног камиона покопане на стратишту у Јајинцима.

За то време, на другој обали Саве, заточеним Јеврејима је прењето саопштење СС потпоручника Херберта Андорфера, команданта логора, да ће Сајмиште постепено испразнити јер ће довести комунисте, а да ће њих, Јевреје, транспортовати на Исток у радне логоре, највероватније у Пољску или Румунију. У жељи да што пре напусте Сајмиште, како би првенствено сачувале своју децу у животу, многе Јеврејке су се одазвале позиву команданта логора да се добровољно јаве за транспорт. „О каквом се транспорту радило, оне никад ником нису могле испричати, али се на основу сведочења неколико преживелих логораша са Сајмишта и изјава починилаца приликом суђења, у главним цртама може несумњиво реконстрисати учињено“, говори нам историчар Милан Кољанин из Института за савремену историју у Београду, поуздани истраживач Холокауста.

СВАКОГ ДАНА, СЕМ НЕДЕЉЕ, Гец и Мајер паркирали би свој сиви заурер пред улазом у логор“, наставља Кољанин, „чекајући да Јевреји буду укрцани, један од њих би често улазио у логор и делио деци бомбоне, не би ли се тај посао лакше обавио. Истовремено, један мањи обичан камион улазио је у логор да покупи ствари жртава. По утовару камиони би се упутили ка понтонском мосту на Сави, да би на српску страну прешли у пратњи путничког аутомобила у коме су сједели командант логора Андорфер и његов заменик Едгар Енге (поред извршења, задатак им је био и да обезбеде тајност операције).

Одмах по преласку моста мањи камион би се одвојио, а стотинак метара даље, у данашњој улици Бранка Крсмановића, Гец (или Мајер) душегупку би зауставио. Тада би један од њих изашао из камиона и усмерио издувну цев ауспуха у товарни део. Од тог тренутка, у току вожње кроз Београд и даље путем до Јајинаца, од издувних гасова мотора угушили би се сви затворени логораши, њих 80 до 100.“

На војном стрелишту у селу Јајинци у близини Авале група заточеника из логора на Бањици већ је била ископала велику раку за угушене Јевреје. Истовар из гасног камиона и укоп жртава, уз обезбјеђење Немаца, вршила је друга група заробљених Срба, чији је рад надгледао Андорфер са замјеником Енгеом.

И тако, свакодневно, сем недјеље, понекад и два пута дневно, све до 10. маја 1942, до када је у душегупки убијено око 6.320 Јевреја, од чега више од 1.200 дјеце (према Извештају од 6. фебруара 1942. године, који је командант Андорфер упутио Општини града Београда, у логору се налазило 1.136 деце млађе од 16 године, те 76 одојчади).

Возачи гасног камиона СС подофицири Вилхелм Гец и Ервин Мајер по обављеном задатку, заједно с возилом, враћени су у Берлин. После Другог светског рата нису пронађени, нити им је икада суђено.