4. јуна 1884. године рођенд је Милутин Ускоковић. Аутор лирског темперамента, у чијим се дјелима сукобљавају романтизам и модерно схватање свијета. Завршио је права у Београду и докторирао у Женеви. Приликом повлачења српске војске у Првом свјетском рату 1915. извршио је самоубиство. Покушао је да створи београдски друштвени роман, улазећи у драматичне сударе личности с градском средином, али је више приказивао унутрашња стања интелектуалаца него комплексну слику времена. Дјела: романи „Дошљаци“, „Чедомир Илић“, збирка приповиједака „Кад руже цветају“, цртице „Под животом“, „Вите фрагмента“.

Милутин Ускоковић

Милутин Ускоковић био је српски књижевник, правник, доктор наука. Основну школу завршио је у Ужицу, а гимназију у Београду. Студирао је права у Београду. У Женеви је 1910. одбранио дисертацију о царинској унији и међународном праву и стекао титулу доктора правних наука. Запослио се 1906. у Царинској управи у Београду, а 1907. је постављен за дипломатског службеника у Српском конзулату у Скопљу. Радио је као секретар у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1914. у трговинском инспекторату Министарства народне привреде у Скопљу. Повлачећи се испред бугарске војске из Скопља , стигао је преко Приштине у Куршумлију. Потресен трагедијом свога народа 1915. године извршио је самоубиство. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живио Милутин Ускоковић.

Писао је цртане, приповјетке и романе. Био је сарадник и члан редакције „Политике“ од њеног оснивања 1904. Књижевне текстове је објављивао у часописима: „Савременик“, „Дело“, „Нова искра“, „Српски књижевни гласник“, „Самоуправа“, „Штампа“, „Словенски југ“, „Српска домаја“, „Бранково коло“, „Београдске новине“, „Грађанин“, „Босанска вила“, „Цариградски гласник“, „Венац“, „Вардар“, „Летопис Матице српске“ и др. Његов лирски темперамент био је испуњен приличном дозом сентименталности. Припадао је генерацији младих српских писаца који су почетком XX вијека смјело напуштали традиције српске реалистичке прозе и угледали се на модерну европску литературу. Сматран је представником тзв. београдског друштвеног романа. Улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осјетна је противрјечност између старинског романтизма и модерног схватања живота и свијета. Најзначајнији је писац кога је Ужице имало до Првог свјетског рата.

Извор: СРНА