Насушна потреба српског народа вијековима очувана је у самом бићу сваког оног ко се родио и сваког оног који је положио живот у темеље Републике Српске. Идентитет најпркоснијег народа заискри сваки пут између издисаја оног који одлази и првог удисаја онога који долази на свијет, а он уз прве сузе добија наслијеђе свог претка.

Црвена крв, плаво небо и бијела слобода браниле су се годинама крвљу којом је натопљен сваки педаљ српске земље. Њене заставе и данас пркосе зубу времена и оштрицама странаца који желе да српску земљу парчају као најсочнији колач.

Зелена трава поникла из крви храбрих очева и суза уплаканих мајки вијори се на пропланцима и најљепшим пашњацима којима су стопе српске војске омеђиле своју Републику и оставиле је синовима и ћерима у наслијеђе.

Наметнути представници и домаћи издајници као лешинари тргају странице исписане историје и прекрајају је како би будућност писала о неким другим синовима, очевима и некој другој дјеци чији се плач и данас у сутон уз хладан вјетар чује јасеновачком равницом.

Цјенкање са странцем за фотељу постала је нова политичка пракса оних који нису добили повјерење свог народа. Трампа за функцију постала је сламка спаса за појединце. Ђедови је одбранили, а странцима нуде шаком и капом да би им испред имена и презимена стајала нека од многобројних државних титула.

Некада су се животи давали за земљу, а данас насљедници земљу дају за функције. Док се руководство Републике Српске бори против страних агентура поједини политичари сарађују са наметнутим представницима. Исте те странце доводе пред споменике на којима се налазе имена ђеце који су животе због њих изгубили и то без трунке срама их називају „пријатељима“.

Да ли ће појединце стићи казна живих јер нису имали срама од оних који су животе положили у темеље земље коју продају за фотељу остаје да видимо.

Марија Милановић