Крвна освета је присутна на великом дијелу балканског простора све до краја 20. вијека (Санџак, Косово, Црна Гора, сјеверна Албанија), а вјероватно је у неким областима и данас веома жива и функционална пракса. Она јесте дио нематеријалног културног насљеђа Срба, Црногораца и Албанаца који су дијелили тај простор.

Опстајала је дуго јер је током вијекова лабавог функционисања државе (у оквиру Отоманског царства – све до почетка 20. вијека) потпуно јасно регулисала односе унутар локалних заједница и била одраз традиционалне, локалне, социјалне – првенствено сродничке – структуре, чији су остаци у то вријеме били још увијек потпуно јасно видљиви (Ђуричић, 1975; Ђуричић 1979; Касер 2002). Јасно је да је такав дио традиције, скупа са односима које она подразумјева, немогуће штитити, јер она са једне стране у потпуности негира државну организацију.

Све државе у којима се слична пракса одржала до савременог периода, улажу велике напоре да је сведу на најмању могућу мјеру и дугорочно гледано укину. Са друге стране, у потпуности је супротна свим модерним законодавствима, посебно заштити људских права.

Ипак, вриједности и начини мишљења који постоје у основи ове праксе неопходно је запамтити, да би се очувао идентитет, односно сазнање „какви смо били” и да би било могуће савременим насљедницима објаснити зашто не могу да буду такви и данас, односно да је данашњи начин експресије истих вриједности другачији. У том смислу је документовање крвне освете значајно за разумевање и рјешавање проблема унутар актуелних односа између појединаца и група – прије свега етничких и вјерских, све до коришћења тих сазнања у реалној политици.

Памћење крвне освете као нематеријалног културног наслијеђа могуће је прије свега биљежењем личних историја и породичних легенди.

Деведесет одсто прича о насељавању Србије почива на причи како је неки предак убио Турчина и у страху од одмазде се, са цијелом породицом, преселио из матице (Црна Гора, Косово, северна Албанија). Тако је легендарна насилна смрт, која производи освету (крвну или неку другу) током 19. вијека постајала одредница националног идентитета. Убиство Турчина као завојевача је исказ који – онога ко прича причу, као и читаву његову ужу агнатску заједницу (породица, род, племе) – измјешта из крвно-сродничке организације и смјешта у оквире нације, наводи Политика.

Тиме се показује „квалитет” националног идентитета, који се током читавог 19, а у добром делу и 20. вијека, базирао на опозицији ми – странци, што је у 19. вијеку на Балкану по правилу значило ми (Срби) – они (Турци). Дакле, јасно је да крвна освета не може да се штити као нематеријално културно наслијеђе, али је управо због тога важно заштитити легенде које се на њу односе, навела је Љиљана Гавриловић, научни саветник Етнографског института САНУ за часопис „Нематеријално културно насљеђе”.