Наш једини нобеловац увијек је бринуо о прогоњеним књижевницима. Чолаковићу 1969. пише: У одређеној међународној констелацији СФРЈ се може распасти.

НАСЛОВ у једном недјељнику, „Иво Андрић и друга страна мјесеца – Смије ли у Србији отворено да се говори и пише о лику и дјелу нашег јединог нобеловца“, подсјетио ме је на једну кафанску ноћ, прије седам-осам година, проведену са песником моје генерације Батом Милановићем и млађим писцима Владом Кецмановићем и Мухаремом Баздуљем. Овај потоњи је тих дана писао, или већ објавио текст, у коме закључује да ако је у нашој јавности, док је Андрић био жив, од добијања Нобелове награде, и било зазора око испитивања шта је он био, та се „препрека“ послије његове смрти потпуно изгубила.

Спомињао је Баздуљ силне „журналистичке, публицистичке и парапублицистичке странице“ исписане о писцу „Травничке хронике“, одакле је, иначе, он родом, и да му се Андрић након њиховог читања често знао учинити тајновитијим него прије.

Повод за овај Мухаремов текст биле су књиге „Ангажовани Андрић 1944-1954“ Ратка Пековића и Слободана Кљакића, „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939-1941“ Душана Глишовића и „Писац и прича“ Жанете Ђукић Перишић, које откривају Андрића ког раније нисмо знали.

Баш у овим књигама сазнајемо да је наш једини нобеловац у току рата кокетирао са равногорским покретом и Дражом Михаиловићем (Пековић и Кљакић), да је у присуству Фон Рибентропа предао акредитиве Хитлеру (Глишовић), да је о Андрићу објављена 15.631 библиографска јединица, а да се око 11.000 њих односи на његову литературу (Ђукић Перишић).

Андрић као амбасадор у Берлину

– Еј, једанаест хиљада чланака, текстова, есеја, књига о једном писцу – каже Баздуљ.

Али, ту и тамо, појављују се понеки моралисти који не могу „да опросте“ нашем нобеловцу поједине фазе из његовог живота. Ваљало би рећи и да наше окружење није увијек спремно да се издигне изнад обичних људских мана и врлина и да проматра стваралаштво умјетника ољуштено од политичких тривијалности. Све догађаје морамо да посматрамо у одређеном историјском контексту, па би такав однос требало да имамо и према Андрићу, његовом југословенству, ројализаму и каснијем чланству у Комунистичкој партији.

УСПУТ речено, када би се етичка мјерила на која се неки позивају, када је ријеч о Иви Андрићу, примјенила и на друге писце, умјетнике или научнике, не само наше, свијет био остао без поприличног броја великана. Свакоме би могла да се пронађе по која мрља. Историја нас учи да нису сви значајни људи истовремено били моралне вертикале.

Али, код нашег нобеловца изгледа да је постојала управо та морална вертикала. Када је почела хајка на Бранка Ћопића поводом „Јеретичке приче“ објављене у „Књижевним новинама“, нарочито послије Брозовог напада на ову сатиру на конгресу АФЖ у Загребу, крајишког писца почели су да га избјегавају и најбољи другови. Био је осуђен на прави стаљинистички бојкот.

И тих дана у Клубу књижевника сједео је једне ноћи сам самцит – повериће се Рајку Ногу много касније. Нико да га поздрави, а камоли да сједне. У неко доба наишао је Андрић и кренуо право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сјео. У једном тренутку, будући нобеловац процеди:“Је.о ти такве шале, пиши романе, њих ионако нико не чита“. Нико прије, а кажу нико ни послије, није чуо Андрића да псује.

Истовремено с пријемом у партију, над Андрићем се крајем 1954. и почетком наредне године надвила сјенка Милована Ђиласа. Био је члан редакције „Нове мисли“. У посљедњем броју овог часописа, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен је, први пут, велики одломак романа „Проклета авлија“. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, није оставила Иву равнодушним. Владимир Дедијер у дневничком запису од 16. јануара 1954. биљежи све што је доживио Андрић:

„Идем ја преко оног малог парка код Топличиног вјенца и гледам на клупу гдје су Принцип и Грабеж сањали о атентату на надвојводу Фердинанда. Утом наиђе Иво Андрић сав забринут због велике кампање против Ђиласа. Мени вели: ‘3нам како ћете се држати, и отац вам је био такав, али чувајте се, имате породицу.’ Одговорио сам му да сам баш поново читао ‘Травничку хронику’ и прочитао како су у Травнику, када је дошао онај страшни везир који је погубио многе босанске капетане, објесили једног Циганина само зато што је наздравио једном ухапшеном мученику. При растанку Андрић ми прошапута: ‘Ништа ново под капом небеском, али упамтите да ничија свијећа не гори вјечито.'“

КАДА је 1968, после 14. седнице ЦК КП Србије, због отварања српског националног питања, Добрица Ћосић изопштен из политичког и јавног живота, Иво Андрић је међу првима који долази код њега. Добрица у Дневнику, 14. августа 1968, биљежи:

„Иво Андрић је био код нас на вечери. Рекао ми је: Кад се у кућу први пут дође, ред је да се нешто донесе. Божици цвијеће, а вама, ето, мислим да вас може занимати: Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од 1804. до 1865, од Томе Живановића. Језик је ванредно занимљив, а и иначе. Тај кнез Милош…

„Поклон је смишљен и тенденциозан… Разговарали смо скоро пет сати… Мени је с нарочитом упорношћу савјетовао: Треба се чувати једне мисли… Пазите се, Добрице, историја има више лица. Она никад није једно по чињеницама. Само су у срцу чињенице једно. Истина је по средини срца… Сродите се са чињеницама. Нека се претопе у вас. Нека више не буду знање. Нека постану искуство. Онда је цитирао неког ко је рекао да с љепотом треба живјети као са сестром и браћом“.

– Такав је живот да човјек често мора да се стиди онога што је најљепше у њему и да управо то скрива од свијета, па и од оних који су му најближи – записао је Андрић у „Знаковима поред пута“, као да је хтио да посредно појасни поједине „знакове“ из његовог богатог пута књижевника и дипломате.

Одмах послије ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу почињу да говоре о Андрићу да се „упрегао у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо“. Кренуле су приче о његовој недосљедности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Ретко ко се тих година присјетио да је Андрић био у свом југословенству више него досљедан. Човјек његовог осећаја за танане историјске нијансе и дубоког промишљања узрочно-посљедичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свјестан цјелокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је изазвала националистичка мржња. Зашто бисмо онда сумњали у његову искрену мисао да је још једном покушао да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да пружи свој допринос новој Југославији, па макар то било са комунистима?

Међутим, с временом се Андрић лагано, њему својствено, разилазио са комунизмом, управо онако како се тај комунизам удаљавао од концепта јединствене Југославије. У писмима Чолаковићу осјећа се да га обузима нека тјескоба. Вели да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега.

У дневничкој биљешци од 4. јула 1969. Родољуб Чолаковић цитира његово писмо да се у одређеној међународној констелацији Југославија може распасти. То је било 21 годину прије њеног стварног распада.

И да се вратимо наслову с почетка текста и питању да ли смије да се отворено пише о Андрићу. Ако се пажљиво ишчитају, уз три споменуте, књиге Радована Поповића, Предрага Палавестре, Василија Калезића, Милована Ђиласа, Љубе Јандрића, откриће се да су расвјетљена многа затамњења из његовог живота још прије неколико десенија. Попут напора да „замаскира своју улогу у политичком животу и међународним односима Краљевине Југославије“. Као када је 1951. године дошао код Ђиласа, поводом изложбе о рату која је била постављена на Калемегдану, гдје је била изложена слика с потписивања приступу Тројном пакту.

„Чим је сјео, почео је узбуђено и гледајући у сточић између нас: Ето видите, та изложба… Моја слика је тамо… Па то разни људи свакојако тумаче… Незгодно, данас, послије толико времена… Позвао сам надлежног друга – док је Андрић још био ту – да се слика уклони. Андрић, као постиђен, захвалио се и одмах опростио“ – записао је Ђилас.

По свему судећи, будући нобеловац није могао да наслути да је он је више био потребан новој власти него она њему, констатовао је будући дисидент. Као што је наслутио да ће се чепркати по његовој биографији када је написао: „После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго.“

ОГОВАРАЊЕ НОБЕЛОВЦА

КАДА је објављена вијест да је Иво Андрић добио Нобелову награду, одмах су почела оговарања: једни су тврдили да Андрић не би добио ово признање да није из јеретичке земље, као што је Југославија, која је одлучно „рекла ‘не’ Стаљину“, а други су ишли у супротну крајност доказујући да се наградом окитио само зато што је присуствовао потписивању приступа Тројном пакту. У часопису који је тада уређивао Мирослав Крлежа, написана је само једна реченица: Нобелову награду добио је Иво Андрић, некадашњи амбасадор Југославије у нацистичкој Њемачкој.