СРПСКО историјско предање говори да је само један град имао „онолико цркви колико је дана у години“. Иако је тај епитет преувеличан, он ипак преноси суштину да се један град по броју цркава и манастира далеко издвајао од осталих градова.

Славна престоница, Царски град, Цариград српских царева, синоними су за један од најстаријих градова на Балкану и средњевјековни српски град Призрен.

У овом граду, који најраније трагове вуче још из римског периода, у средњем вијеку, па и под османском влашћу био је познат по несразмјерно великом броју православних богомоља.

Српске православне светиње и споменици у Призрену сачињавају систематизован скуп вјерских, културних и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стварани, девастирани и поново обнављани. Без обзира на њиховне накнадне обнове и реконструкције, све оне свједоче битну чињеницу – неоспорив и дуг временски континуитет српског присуства и историјског наслијеђа на том простору.

Према тренутном стању културно-историјског наслијеђа у ток крају, српске светиње могу се подијелити у у три категорије: уништене православне светиње, демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у овом граду постоји или је постојало 33 српских православних светиње и споменика.

Призренска епископија једна од најстаријих

Призренска епархија, која се помиње још 1019. године у повељи византијског цара Василија Другог (976–1025), обухватала је крајеве око града Призрена, затим Хвосно (простор око Пећи и Дечана) и предјеле у сливу Бијелог и Црног Дрима.

Уласком ове епархије 1219. у састав самосталне Српске православне цркве (до тог времена ово подручје било је под јурисдикцијом Охридске архиепископије), подручје Хвосна издвојено је у посебну епархијуса сједиштем у манастиру Малој Студеници, сјевероисточно од Пећи. Седиште призренских епископа било је у Призрену при цркви Свете Богородице Љевишке (тада манастир).

Када је 1346. Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Призренска епископија је постала митрополија.

Послије укидања Пећке патријаршије (1766), овој епархији припојене су старе Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епископија.

Јуна 1999. године Призрен је под притиском терориста тзв. „ОВК“ и ратним страхотама изазваних НАТО агресијом на СРЈ 1999. године, напустило преко 12.000 становника, махом Срба, подсјећа Нпортал.

Они који су тада повјеровали ријечима међународних снага да ће их заштити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протјерани и малобројни преостали Срби.

Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, српски средњовјековни споменици културе у Призрену и околини.