Покојни љубостињски игуман Севастијан написао је током тамновања у аустријском логору пјесму „Мораво, Мораво…“, посвећену заробљеној Србији.

Севастијан Путник (1879-1951), игуман манастира Љубостиња код Трстеника, Први свјетски рат провео је у логору Ашах у Аустрији, гдје је завршио након оптужби да је скривао дио архиве српске Владе.

У заробљеништво је послат заједно са архимандритом Константином и јеромонахом Рувимом у јесен 1915. године, када је 57. аустроугарска дивизија ушла у манастир.

По завршетку Великог рата, у то вријеме владика жички Николај Велимировић одликовао је оца Севастијана Црвеним појасом за „досадашње ревновање у монашкој дужности, као и јавном раду његовом“. Исте, 1919. године манастир посјећује и славни др Михаило Пупин, подсјећају Новости.

Јеромонах Севастијан (Перић) Путник постао је игуман након повлачења Константина 1921. године. Био је аутор монографија и бесједа, али једну од најпотреснијих пјесама написао је управо у логору.

Посвећена је Морави и заробљеној Србији, а наслов јој је „Мораво, Мораво…“

Још једном само из туђине горке,

Да ми је пасти у наручја твоја –

На груди твоје, груди добротворке –

О, напаћена отаџбино моја!

То само жудим уцвјељен одавно –

Мораво, Мораво, моје село равно!

Још једном само да ти цијеливам

прах свети твога мученичког прага;

још једном само да ми је да снивам

у хладу твоме о поразу врага

и слави твојој, коју чекам давно –

Мораво, Мораво, моје поље равно!

Још једном само кад бих мого чути

Мили глас пјесме љубљенога краја

И свечан тренут, када се ућути

Тајанствени шумор живота без ваја;

Да видим твоје ускрснуће славно –

Мораво, Мораво, моје село равно!

Па послије нека ја преминем први.

За ничим више жалити нећу.

Слободне груде драги су и црви

У тамном гробу, што по лешу крећу.

Сневаћу мирно твоје доба славно –

Мораво, Мораво, моје поље равно!