Никшићанин Веселин Шијаковић се сам пријавио да ликвидира гестаповског официра који је био одговоран за стрељање крагујевачких ђака у Шумарицама 21. октобра 1941.

У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу.

НА KРУНИСАЊУ ЦАРА ДУШАНА И ОБИЛИЋ И УРОШ И КРАЉ ВУКАШИН Ове историјске личности се налазе на чувеној слици Паје Јовановића!

За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живио тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их.

У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, гдје су Нијемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију њемачког официра. Придружио им се један војник из Врњачке бање, који је добро познавао терен, подсјећа портал Башта Балкана.

Први пут руке задрхтале

У исповјести за ревију „Исток“ 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео:

ЊЕГОШ УСТАНOВИО МЕДАЉУ ОБИЛИЋА

Веселин Шијаковић (1924-2009)

„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Узео сам стубе које смо донијели са собом и поставио их уз зид. Први пут су ми руке задрхтале и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке!

Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле увис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао леђима, него што сам корачао.

НИСУ НАС УЧИЛИ НА ЧАСОВИМА ИСТОРИЈЕ Ово је права истина о Милошу Обилићу који је успио да убије 12.000 Турака?!

Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бјег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован медаљом Обилића, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“.