ГДЈЕ су заправо спаљене мошти Светог Саве?

Ево једног домаћег примјера гдје је историјска грешка израсла у симбол од бетона, челика и гранита. Над Београдом се данас издиже 82 метра висок Храм Светог Саве, један од највећих православних храмова на свијету, који се зида више од једног вијека и по много чему је парабола модерне Србије. Храм је подигнут у част Светог Саве, првог српског књижевника, светитеља и родоначелника српске цркве.

Локацију на данашњем Врачару још 1895. изабрало је Друштво за подизање Храма Светог Саве уверено како је тадашњи Врачар исто оно брдо на коме је 1595. године Синан паша спалио његове мошти. Међутим, испоставља се да се у 16. вијеку место које се звало Врачар налазило 1,3 километра даље. И да је храм на погрешном мјесту.

Један дуги рат

Шта се заправо догодило? О самом спаљивању моштију има много трагова и прича о том грозном догађају је добро позната. Мошти Светог Саве су се у то доба налазиле у манастиру Милешева, гдје су похрањене још у 13. вијеку, годину дана послије смрти Светог Саве.

Крајем 16. вијека, послије пада Мађарске, у једном од бројних сукоба током такозваног Дугог рата између Хабзбурга и Османлија, избио је устанак Срба у тада турском Банату. Устаници су на својим заставама носили лик Светог Саве, а у Цариграду се трагало за начином којим би се сломио дух устаника, што је пало у задатак немилосрдног султановог изасланика Синан паше.

Схватајући понешто о симболичком значају древног српског калуђера, Синан паша одлучује да спали мошти родоначелника националне културе и то на таквом мјесту да се ломача могла видјети надалеко, с оне стране Дунава, али да буде наочиглед и раји око Београдске тврђаве.

Иначе, град је тада у турским рукама био тек 70 година, добијен након освајања 1521. године (треба рећи како је тек овај догађај, након пада Смедерева, дефинитивно означио оно што се назива „почетком ропства под Турцима“, које се пречесто погрешно везује са Косовским бојем).

Долазећи Цариградским друмом до Стамбол капије којом се улазило у град (а која је на мјесту данашњег Трга републике), Синан паша је пролазио кроз слабо настањену залеђину града и морао је примјетити брдо које се називало Врачар.

Мјесто звано Врачар

На овом брдашцету изнад Београда често су боравиле лутајуће циганске черге, од чега је, због врачања и прорицања, потекао и назив топонима. Са друге стране Цариградског друма, ка Сави, простире се шума и мочварно земљиште.

Зидине тврђаве коју су Турци називали Дар Ул Џихад, мјесто светог рата, удаљене су ваздушном линијом 915 метара.

Гледано ка сјеверу, са брда се, преко данашње палилуске падине, пружа поглед на Дунав. Испод је каменолом који ће Турци назвати Ташмајдан. Видљиво са свих страна, било је то, свакако, идеално мјесто за ломачу. Не двоумећи се, Синан паша овде спаљује Светог Саву 27. априла 1595, а како још Рајић биљежи у својој историји, његов прах се развејава два дана касније.

Гдје је та локација данас? Све до почетка XИX вијека, док се топографија околине Београда није драматично мијењала, било је јасно видљиво које брдо представља Врачар.

Према више забиљежених свједочена, на том мјесту које је називано Чупино брдо дуго је стајао крст гдје су повремено одржаване литургије, а народ се окупљао разним поводима. Због тога, са стицањем независности 1830, кнез Милош баш на овом мјесту јавно чита турски Хатишериф, а затим 1833. подиже и дрвену цркву.

Међутим, крајње предузимљиво, цркву која је на очиглед турске војске у тврђави, кнез Милош не посвећује Светом Сави, већ Светом Марку, слави сељака које кнез у својим непрекидним реорганизацијама пресељава са савске обале.

Град и црква

Црква коју Милош подиже током наредног вијека више пута бива изнова грађена, а њен се положај, по више забиљежених извора, помјера за око тридесетак метара од локације Синан пашине ломаче.

Црква Светог Марка, у међувремену, живи свој живот – у њој се сахрањују Обреновићи, бива бомбардована током Аустро-Угарске окупације, 1940. се обнавља као реплика Грачанице и подиже по у тадашњој јавности нападаном пројекту браће Крстић, да би била оштећена већ у бомбрадовању 1941. и потом обновљена 1948. године. Данас представља једну од најљепших београдских грађевина, подсјећа Нпортал.

У међувремену, Београд се шири далеко од Стамбол капије. Око Цркве Светог Марка, на такозваном Чупином брду, у XИX вијеку нараста гробље, које се у XX вијеку измешта на данашње Ново гробље, а на његовом мјесту остаје данашњи парк Ташмајдан.

У околини су одавно просјечене улице, терен на коме град живи и буја је ренивелисан и уједначен. Цијли кварт се назива Врачар и како град расте, ова административна зона се помјера јужно и северно од некадашњег Цариградског друма.

Стари Београд плаћа цену нарастања метрополе – већ крајем XИX вијека, Врачар је превелика зона и сасвим је нејасно гдје је тачно мјесто на коме је Синан паша спалио мошти.

Истраживачи и топоними

Неколико историчара аматера покушава да одгонетне тајну, а најдаље одлази извесни књижар Глиша Возаревић који подиже црвени камени крст на потенцијалној, али погрешној локацији. Због тога се ова локација, као и цијели један дио Београда, данас називају Црвени крст.

Увиђајући да је то мјесто погрешно, Друштво за подизање храма бира другу локацију, даљу за око 1,3 километра, али на погрешну страну – у то доба једини слободан простор у административној целини Врачар, који се налази се на мјесту данашњег Карађорђевог парка.

Овдје 1895. почиње авантура подизања храма, који ће се од 1935. градити по пројекту Александра Дерока и Богдана Несторовића и који ће, како тако, бити довршен тек у XXИ вијеку, на иницијативу преминулог премијера Зорана Ђинђића.

Упоредо са толиким упињањем да се подигне дивовски врачарски храм, права локација на Ташмајдану на којој је Синан паша спалио мошти Растка Немањића остала је необиљежена. Околни парк Ташмајдан са зградом државне поште, телевизије и базеном, нема никакво обиљежје о ономе што се на том мјесту догодило пре 400 година.

Заправо, не постоје ни иоле озбиљна истраживања која би покушала да прецизно установе тачну локацију спаљивања моштију. Најопсежнији рад на ову тему објавио је 1961. историчар Војин Пуљевић који је изнио дванаест доказа да је Врачар на погрешном мјесту.

Но, мада на погрешном мјесту, Храм Светог Саве се гради у добром друштву, поред њега је Народна библиотека Србије, а купола му је видљива готово дуж цијелог правца Славија-Калемегдан. Уз то, прича о потрази за локацијом спаљивања моштију, која је широм Београда оставила низ топонима, уклапа се у узбудљиву историју изградње Храма, стогодишњу епопеју са сталним прекидима и новим почецима.

Историјска грешка у међувремену је постала градски и национални симбол.