Анђа, сестра славне сликарке Надежде Петровић, била је дјевојка трагичне судбине чија је љепота овековјечена и на делима Ивана Мештровића, а краснорјечивост и пркосни дух у преписци са Лавом Толстојем.

Анђа, Надежда и остала дјеца Димитрија – Мите Петровића и Милене Зорић, двоје наставника и интелектуалаца, васпитавана су у духу родољубља. Мита је био члан Радикалне странке, а Милева у младости чланица Уједињене омладине српске, док је вођа Српске народне слободоумне странке у Мађарској био Анђин и Надеждин дједа-ујак Светозар Милетић. Од 1884. Мита и Милена су са дјецом живјели у Београду код Палилулске пијаце, у кући Надеждиног дједе по оцу Хаџи-Максима која је постала стециште културне и политичке елите тога доба.

Надеждин блиски пријатељ Бранко Поповић је у својим списима навео како је кућа Петровића била “највише умјетничка и највише југословенска кућа у Београду од 1904. до 1914”.

Када је Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине 5. октобра 1908, то је многима изгледало као потпуна пропаст идеје југословенства, ослобођења и уједињења свих народа у једну државу.

Надежда је била међу организаторима демонстрација против анексије. Обилазила је посланства Русије, Енглеске, Турске и Француске. Њена сестра Анђа, која је тада имала 17 година, одлучује да пише Лаву Толстоју лично. (Писма су објављена у монографији “Надежда Петровић” од Катарине Амброзић 1978).

Прво писмо упућено је 7. октобра 1908. “Обраћам се Вама, филозофу и генију 20. вијека – огромна је смјелост од једне младе Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетених. Ви који умјете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст – да се обратим Вама молбом наше мале земље – Вама, поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да замолим за ријечи утјехе у име свеколике српске младежи… Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вијековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно свјетлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом ‘Слобода или смрт’ и обријести се између ужаса и спасења…

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила. Русија ћути. То страшно ћутање може да стаје живота цијели народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па гдје је истински хуманизам? Гдје је човекољубиво, филантропско уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину…

Чак и ако милост свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успјети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће…

Ја сам Вам отворила своју душу, пишем оно што је у крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо повјеравам хартији која, можда, никада неће доспјети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осјетила како ниче у мом срцу обраћајући се Вашој Преузвишености. Дај, Боже, да је као плод мог писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја. Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју ј и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цијео свет буде прожет добрим осјећањима за малену Србију”.

Толстој је примио писмо и преко свог љекара Душана Маковицког послао Анђи одговор, уз своја дјела и уз напомену да ће свој шири одговор штампати. Тај одговор биће једно од његових посљедњих дјела: политичко-филозофска расправа “О присаједињену Босне и Херцеговине Аустрији” коју је почео овим ријечима: “Једна српска жена обратила ми се питањем шта мислим о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустрије, извршеној ових дана. Ја сам јој укратко одговорио, али ономе ко би се евентуално интересовао о томе, желим што јасније и подробније могу да изразим своје мишљење о том догађају.” У Москви је објављена новембра 1908. а у Минхену годину дана касније.

У другом писму од 19. новембра 1908. Анђа се захваљује на одговору и књигама.

“Мој утисак је огроман, он је премашио резултате дјелања свих наших дипломата, јер ја сам умјела да нашу праведну ствар заинтересујем највећег генија на свијету… Сви са грозничавим нестрпљењем очекују мишљење великог Толстоја о несрећној судбини Босне и Херцеговине и цијелог српског народа”, пише Анђа. Треће писмо шаље 20. децембра 1908. у којем му честита Божић и Нову годину и захваљује на рукопису “О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији” који јој је послао.

Усхићена због сестрине преписке са Толстојем, Надежда о томе пише Ивану Мештровићу. Хрватски вајар успоставио је блиско пријатељство са српском сликарком још од Прве југословенске изложбе на којој је учествовао као 21-годишњак. Мештровић ју је звао “југословенском надом”, а срдачност која их је везивала зрачи из њихове богате преписке. Иван је био чест и радо виђен гост у дому Петровићевих, те се дружио и са Анђом. Према неким изворима, њен лик позајмио је каријатидама на Споменику незнаном јунаку на Авали 1938. а урадио је и њену бисту.

Иако је Надежда преминула 1915, годину дана након Анђе, то искрено пријатељство Мештровић није заборавио ни када му је 1954. из Чачка у САД (гдје је тада живео) упућена молба да изради споменик Надежди. Пристао је, без материјалне надокнаде.

Истом приликом Надеждина и Анђина сестра Љубица Луковић наручила је од Мештровића и Анђин портрет, могуће као замјену за ранији, изгубљени. Наиме, у шестоаприлском бомбардовању 1941. кућа Петровића код Палилулске пијаце је страдала и доста инвентара је уништено. Могуће је да је под рушевинама остао и Анђин портрет који је Мештровић поново замољен да изради. Тако је остарјели вајар начинио по сјећању вајарске портрете двију вољених сестара. Надеждин споменик налази се испред галерије са њеним именом у Чачку, а Анђин може да се погледа до краја јануара на изложби “Иван Мештровић” у Народном музеју у Београду, наводи портал Лепоте Србије.

Ванредна студенткиња компаративне књижевности на Универзитету у Београду и познавалац француског, немачког, италијанског, чешког и руског – у вријеме када је у Србији 93 одсто жена било неписмено – Анђа није поживјела да испољи све своје таленте. Преминула је јануара 1914, у 23. години. Надежда пише о томе крајем маја пријатељу и сликару Рихарду Јакопичу.

“Ја сам била несрећна због удара који ме је у половини јануара задесио. Изгубила сам моју милу, добру и племениту Анђу-сестру. Ону најљепшу и најмилију међу мојим сестрама […] Бијаше ми мезимица кућна, мој савјетник, моја естетичка тачка у кући и породици и данас је немам већ 4 мјесеца.”

Годину дана касније, 3. априла 1915. и Надежда је преминула као болничарка на фронту, од тифуса, док је лијечила рањене војнике.