Двојица српских историчара, др Чедомир Антић и др Предраг Марковић замишљају како би изгледали Србија, Балкан и Европа да су војске српских владара оствариле побједе у биткама на Марици и на Косову.

Велика српска побједа коју би пратила и нека велика, можда невезана, катастрофа која би дугорочно онемогућила продор народа из Мале Азије у Европу, довела би свакако до стабилизације на Балкану и у српским земљама. Кнез Лазар би се вјероватно временом устоличио за владара свих области које је држао цар Душан, са изузетком крајева у централној и јужној Грчкој који би били враћени Византијском царству – написао је доц. др Чедомир Антић.

Земље Мрњавчевића би временом вјероватно биле подјељене. У недостатку опасности од стране Бугарске и Византије, Лазаревићи који би се (пошто би остао жив млађи Лазарев син Вук) вјероватно одржали током неколико генерација, постали би династија. У сукобима са Угарском и Босном та би се српска држава модернизовала или почела да опада и тако дочекала 19. вијек и самосталност или ступање у неку велику државу – Угарску или Русију.

– Српски народ остао би у границама српске државе, у Босни би српски етнички идентитет постепено постајао одвојен од онога у Србији. Лишена Косовског мита и завјета, српска нација имала би другачију, мање драматичну, вјероватно и мање трагичну, али свакако и мање узвишену историјску судбину – објашњава Антић како би текао један од четири сценарија српских побједа у великим средњовековним биткама.

Др Предраг Марковић пита се да ли би Вукашин и његов син покушали обнову велике балканске државе, као што је то смјерао цар Душан? Онда би тек Марко Краљевић и у стварности могао да досегне величину коју има у пјесмама. Можда би постао нека мјешавина цара Душана и Стефана Лазаревића.

– Турци су били у таквом налету да су се неколико пута опорављали и од оваквих пораза. Ипак, српска побједа на Косову би измијенила много тога. На примјер, како би изгледала битка код Никопоља (1396), једна од посљедњих крсташких војни, у којој су Турци, уз подршку свог новог вазала, Стефана Лазаревића, до ногу потукли велику крсташку коалицију у којој су били Француска, Свето римско царство (Немачка), Угарска, Влашка, Пољска, малтешки витезови, Венеција, Ђенова, па чак и Шкоти и Швајцарци.

Енглези су одбили да помогну Французима, упркос текућем примирју у Стогодишњем рату. У овом сценарију, отац и син, Лазар и Стефан и сви они „оклопници без мане и страха“ који би у том случају преживели Косово, преломили би исход. Турска се не би учврстила на Балкану. Оно што је сигурно, свијест би нам била другачија без спомињања Косовског боја, чак и оних измишљених догађаја, прије, послије и за вријеме те битке.

Тог сукоба који је као мало који у свјетској историји заслужио да постане епски догађај. Не можемо ни да замислимо српску културу и идентитет без Бановић Страхиње, Милоша Обилића, Косовке девојке, Мајке Југовића… Његошево стваралаштво и идеје би били веома различити без сјећања на Косово.

– Нема епохе у модерној поезији, од Ракића до моје сестре Милене, у којој не одјекује, макар необично, Косовски бој. За разлику од осталог нашег контрафактуалног домишљања, које ‘може да бидне, а не мора да значи’, сасвим је извјесно шта би било са српским идентитетом без Косовског боја и свих оних сложених трагова његових у колективном памћењу и свијести. Без свега тога, ми бисмо били сасвим другачији народ. Није јасно какав – закључује Предраг Марковић за Недељник.