Логор у Добоју био је варница која је показала шта чека Европу кроз неколико деценија, рекао је Георгиј Енгелхардт из Руског дома у Београду гдје је синоћ представљено руско издање романа „Јеванђеље по робу“ аутора Данила Тешановића о страдању Срба у добојском логору, првом концентрационом логору у Европи у 20. вијеку.

Енгелхардт је истакао да се управо због тога што је то остављено по страни поново прошло кроз исто.

– Ово је велики допринос култури сјећања – оцијенио је Енгелхардт.

На промоцији је истакнуто да су команданти и главни егзекутори из одреда шуцкора из тог логора касније су убијали српску нејач у Јасеновцу и другим усташким логорима.

Уз промоцију књиге уприличена је и изложба „Добојски логор – култура сјећања“ Центра за културу и образовање Добој.

Енгелхардт је напоменуо да је добојски логор деценијама био непознаница, те да је част и привилегија да је та „готово непозната прича“ сада доступна и на руском језику.

– Ово се није десило негдје у Африци већ у БиХ у Хабсбуршкој монархији у 20. вијеку. Тамо су затварани у страдали људи само због свог /српског/ поријекла – рекао је Енгелхардт.

Тешановић је рекао да је роман настао на основу породичне приче, нагласивши да су димензије страдања Срба у том логору огромне и никад сагледане, те навео податак да је само у једном дану 13. априла 1916. године убијено 611 српске дјеце узраста до 15 година.

Тешановић је нагласио да његов роман свједочи о томе да су главни егзекутори били муслимани, такозвани шуцкори за које је убијање, вјешање и силовање српске дјеце, жена и нејачи било забава.

– То су биле приватне војске које су чиниле злочине над Србима. На данашњи дан потомци тих шуцкора, унуци, праунуци убили су српског свата код Старе цркве у Сарајеву. И за тај злочин нико није одговарао као ни за злочин у Добоју – рекао је Тешановић.

Директор добојског Центра за културу и образовање Лидија Жарић изјавила је да је тадашња Аустроугарска интернирала Србе из Подриња, Херцеговине, са Равне Романије настојећи да их елиминише да би створила тампон зону према Србији, а да су тадашње Добојлије нијемо гледале како те људе довозе као стоку.

– Према аустроугарским архивама, кроз логор је прошло 42.917 људи, међутим многи историчари тврде да нису уписивани дјеца и жене млађе од 17 година. Мислим да никада нећемо сазнати колико је људи заиста оставило кости у логору – рекла је Жарићева.

Она је нагласила да се никад не смије заборавити стравичан податак да је само једног априлског дана у логору убијено више од 600 српске дјеце.

Жарићева је указала на то да је Српска православна црква покренула активност да се мученици прогласе светим заједно са протом Трнинићем који је умро покушавајући да каже истину.

– У добојском логору нису страдале Добојлије. Они су само нијемо гледали шта се дешава, а у то вријеме није било много Срба у Добоју. Ти људи су довођени пјешице, у вагонима, колима из Подриња, Рогатице, Гацка, Невесиња – рекла је Жарићева и додала да се гласније о свему почело причати тек 1996. године.

Према њеним ријечима, имена и број страдалих никада се неће сазнати, али се знају мјеста из којих су довођени и у којим више нема презимена која су била честа до отварања добојског мучилишта.