ВЕЋИ БРОЈ КАЖЊЕНИХ лица због откупа није само посљедица ригорозније политике откупа у Србији, већ и објективно највећег степена оптерећености ове републике.

Војводина је била база откупа. Србија је у укупном плану откупа бијелих житарица за 1947. била задужена са скоро 70% од целе количине, а Војводина је сама давала готово две трећине жита у Србији или близу 47% на нивоу Југославије.

У санкционисању је такође предњачила Србија, односно Војводина. Током 1946. (април-децембар) у ужој Србији је осуђено 3.283 лица, Војводини 1.612 и на Косову 142. Нешто другачија је слика била 1947. када је само до маја у Војводини прошло кроз затворе близу 9.000 кулака и 1.008 њих осуђено, а у исто вријеме у централној Србији ухапшено је готово 2.000 лица, осуђено 677, док је на Косову било осуђено свега 133 лица (у исто вријеме у осталим републикама осуђено је неупоредиво мање – од 22 у Македонији до 320 у Словенији). Рестриктивнија казнена политика у Србији, а посебно у Војводини, изглиједа да је условила већи степен испуњавања откупног плана (којим партијске структуре ипак нису биле задовољне).

У Војводини план откупа је до маја 1947. испуњен са 20%, Србији 16,8% (иако је планирано 14%), док је у осталим републикама испуњење износило 2-6% и било далеко испод очекиваног. Казне су се у Војводини и Србији кретале од 6 месеци до 5 па и више година уз присилни рад, а у Словенији и Македонији само до једне године присилног рада.

Новчане казне су такође биле најстроже у Војводини, између 40.000-300.000 динара, у Македонији 500-10.000 и Словенији 500-5.000 динара. Ни међу срезовима у Војводини казне нису биле уједначене и умногоме су зависиле од класног или политичког фактора, као и карактера судија (у новокнежевачком, вршачком, сремскомитровачком и ковинском срезу често су изрицане казне и преко пет година и биле су оштрије од оних у панчевачком и кикиндском гдје су казне биле упола мање). Низак број осуђених од оних који су пошли кроз затворе (12%) говори о томе да се власт више бринула да ове мјере сасвим не угрозе привредни развој и да је често прибјегавала амнестији (нарочито у вријеме пољских радова), а много мање за независност и легалитет судства.

Прогон сељака због откупа се нарочито заоштрио послије сукоба са ИБ и замјерки политици КПЈ према селу и кулацима од стране совјетског руководства. У ФНРЈ је током 1949, према статистици Министарства правосуђа ФНРЈ, укупно на суд изведено 11.795 сељака и у првом степену осуђено 10.932. Највећи број осуђених опет је био у Србији 5.321 (49%), тј. Војводини 2.590 (29%), подсјећају Новости.

Класни приступ при гоњењу сељака добио је апсолутни приоритет. Социјална структура осуђених говори да су од 2.300 лица у Војводини њих 1.795 (78%) били кулаци, 466 (20%) средњи и ситних само 45 (2%). Истовремено у Србији је осуђено, 1.002 кулака (37% од свих суђених). Од готово 11.000 процесуираних у ФНРЈ највише је кажњено због неиспуњена откупа бијелих жита – 6.035 (58%), неиспорученог кукуруза – 1.134, непредате стоке – 2.102 и осталог – 864 лица.

Судови су изрицали знатно оштрије казне (за исте прекршаје) него претходних година, често и преко 3 године. То важи и за споредну казну конфискације, којих је укупно те године у ФНРЈ изречено 5.429, потпуних 4.498 а непотпуних 931. У Војводини је административно кажњено 1.065 сељака (на поправни рад 693 и новчано 372), а на конфискацију имовине, најчешће потпуну, осуђено је 336 лица. Административном казном, поправним радом и новчано од стране среских и градских одбора у ФНРЈ у овој години кажњена су 6.343 лица, што укупно са кривично гоњеним износи око 17.343 лица само у току 1949. године.

НЕЗАПАМЋЕНА СУША И „ГОДИНА ГЛАДНИХ ПАЦОВА“

У незапамћеној сушној 1950 („години гладних пацова“) сељаци су били додатно изложени великом притиску, како од стране партије и власти тако и од стране судова и тужилаштава ради испуњења квота. Само у периоду октобар-децембар 1950. у Војводини је правоснажно осуђено 945 лица. Највећој репресији је био изложен Банат – 523 лица, Бачка – 293 и Срем 129. Било је много случајева да је сељак, не могавши да удовољи обавезама, био принуђен да докупљује одређену количину.

До попуштања према сељацима и откупу долази тек 1951. године. У Југославији су судови те године оптужили 8.168 лица, двоструко мање него претходне. На смањење је утицао нови курс у аграрној политици који је испољен већ 21. фебруара 1951, када је на сједници Савјета за промет робом и Савјета за пољопривреду Владе ФНРЈ закључено да промет пољопривредних производа иде линијом њиховог „ослобађања и оживљавања“. Судови су, међутим, и послије 4. пленума и реферата Александра Ранковића о јачању правосуђа и законитости наставили „независно“ да спроводе линију партије и чувају интегритет земље и изградњу социјалистичке демократије како су је они схватали, гонећи растураче сељачких радних задруга и штитећи државни сектор у привреди.