Споразум Цветковић-Мачек, којим је 26. августа 1939. године Хрватима дат знатан степен аутономије у Краљевини Југославији, посредно је омогућио легализацију паравојних јединица „Хрватске сељачке заштите“ и „Хрватске градске заштите“, чији су припадници припремани за геноцид над Србима, показали су историјски догађаји који су услиједили.

Историчар Љубодраг Димић истиче за Срну да историографија није много писала о теми јединица „Хрватске сељачке заштите“ и „Хрватске градске заштите“, чији је кадар био кључан за попуњавање усташких редова и који је „уз благослов Римокатоличке цркве“ припреман за „ликвидацију једног народа“.

ХРВАТСКИ ЧИНИЛАЦ ПОЧЕО РУШЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1933. ГОДИНЕ

Димић подсјећа да је југословенска држава већ самим настанком 1918. године била у дубокој кризи, која се посебно продубила од средине тридесетих година 20. вијека, када у Њемачкој долази на власт нацистички вођа Адолф Хитлер, односно када у Европи политику почињу да воде државе и народи који су били губитници у Првом свјетском рату.

У таквим околностима, наводи Димић, хрватски чинилац је од средине 1933, годину дана прије убиства југословенског краља Александра Првог Карађорђевића, почео у већој мјери да утиче на рушење југословенске државе.

Димић подсјећа да српски политичар Милан Стојадиновић постаје предсједник Владе Југославије 1935. године и одмах почиње да тражи договор са Хрватима.

„У међувремену се почела заоштравати ситуација у Европи и те 1939. године, на месец или два пре него што је избио Други светски рат, Милан Стојадиновић, то јест српски чинилац у југословенској држави, нашао је неки модел сарадње са хрватским чиниоцем – и то је био настанак те владе у којој су се нашли Драгиша Цветковић и Стјепан Мачек“, каже Димић, који је и члан Српске академије наука и уметности.

Падом Стојадиновића и доласком на власт Цветковића, српски чинилац је изгубио свој значај, а, истиче Димић, на тим изборима је готово 600.000 српских гласова отишло листи на којој су били Цветковић и Мачек. Димић наводи да, упоредо са тим процесима, од 1935, а поготово 1937. године, почиње све већи уплив Римокатоличке цркве у југословенску државу.

„Римокатоличка црква је фактички од првог тренутка радила на рушењу те, како су они сматрали, православне творевине и од 1935, 1936. и 1937. године врх Римокатоличке цркве, а у то време у тај врх улази и (надбискуп Алојзије) Степинац, почиње директно да дерогира, да руши државу“, прецизира Димић.

АНТИСРПСКИ ЦИЉЕВИ „ХРВАТСКЕ СЕЉАЧКЕ“ И „ХРВАТСКЕ ГРАДСКЕ ЗАШТИТЕ“

У том контексту у Хрватској настају „Хрватска сељачка заштита“ и „Хрватска градска заштита“, оружане, ванзаконите и вануставне групације, какве су се у то вријеме појављивале у Европи гдје су вршиле терор на терену и спроводиле „политичку вољу“ оних који су били у вођству тих народа.

„То је идеологија која је врло блиска ономе што се дешава у Њемачкој и Италији и на том фону фактички почиње да се регрутује омладина која је задојена у Римокатоличкој цркви и хрватској политици, која иде директно на рушење Југославије“, указује Димић.

Притом, истиче Димић, они који руше Југославију знају да морају да сломе кичму српском народу у тој држави, па на простору Хрватске те групације почињу да воде изразито антисрпску политику, сматрајући да треба повести обрачун са српским народом.

Он наводи да број припадника „Хрватске сељачке“ и „Хрватске градске заштите“, зване и „Мачекова заштита“ по тадашњем предсједнику Хрватске сељачке странке (ХСС) Влатку Мачеку, до 1940. године нараста на око 70.000 људи и они заустављају аутомобиле на путевима, врше контролу, објезбеђују политичке скупове.

„У том периоду се појачава политички терор на политичким протестима, на скуповима странака гине неколико стотина људи од 1937. до 1939. године, а извршиоци тих злочина који остају некажњени су пре свега чланови `Хрватске сељачке заштите` и `Хрватске градске заштите`“, напомиње Димић.

Упоредо са тим у Југославију је из Италије враћен и легализован дио вођства усташког покрета, и то по договору који је постигла југословенска влада на челу са Миланом Стојадиновићем.

УСТАШКЕ РЕДОВЕ ПОПУЊАВА 70.000 ПРИПАДНИКА „СЕЉАЧКЕ“ И „ГРАДСКЕ ЗАШТИТЕ“

Тај легализовани дио усташког покрета повезује се са овим војним формацијама и прије настанка Независне Државе Хрватске (НДХ), а, наглашава Димић, 70.000 људи регрутованих у „Хрватску сељачку“ и „Хрватску градску заштиту“, преточиће се у апарат усташке власти и преузеће главне функције у вођењу НДХ.

„Деценију припремани злочин ће доћи на дневни ред, а њега ће вршити не само тих 400 или 500 усташа који су доведени из иностранства, већ они који су овде стасавали и који су припремани уз благослов Римокатоличке цркве за ликвидацију једног народа, а то су православни Срби, и за рушење једне државе, а то је била југословенска држава“, каже Димић.

Он није сагласан са тврдњом да су власти НДХ распустиле ове формације због „политичког неповјерења“ и истиче да су укинуте не зато да би биле кажњене, већ зато што их је та држава укључила у свој сопствени апарат, апарат власти.

Димић указује да је то кључни кадар који попуњава редове усташке хрватске власти, при чему ће декларисане усташе заузети кључна места у идеолошком апарату, новинским агенцијама и сличном, али да већину чине управо они који су регрутовани кроз „Хрватску сељачку“ и „Хрватску градску заштиту“.

Према његовим ријечима, потреба за неком претходном формом није више постојала, јер та власт ће вршити исти терор – контролисати путеве, људе, правити картотеке, одвајати оне које треба ликвидирати, мјерити ко су утицајни људи, којима прво „треба да оде глава са рамена“.

„То је тема о којој историографија није много писала. Али једино објашњење одакле ођедном 70.000 усташа 1941. године који могу да уђу у све органе власти, да успоставе државу јесте да су они припремани кроз ове неформалне облике који су постојали у Краљевини Југославији“, истиче Димић.

Споразумом између представника Владе Краљевине Југославије Драгише Цветковића и вође хрватске опозиције, лидера ХСС-а Влатка Мачека успостављена је Бановина Хрватска спајањем Савске и Приморске бановине, те дијелова Дунавске, Врбаске, Дринске и Зетске бановине.

Након оснивања Бановине Хрватске „Хрватска сељачка заштита“ и „Хрватска градска заштита“ добијају од власти те бановине службено признање.