Танаско Рајић је био Карађорђев барјактар са којим је 1804. године подигао Први српски устанак, а био је и командант устаничких снага у Милошевоом Другом српском устанку 1815. године.

Рођен у селу Страгари под Рудником 1754. године. Његови најближи потомци тврдили су да је рођен 11. фебруара по новом календару, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско), подсјећа портал Националист.

Прије почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром. Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима.

У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намјери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече уочи Сретења 1804. године приспио је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима углас повикао: „Ђорђија за вођу!“ Карађорђе је црвено-бијелу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је постао барјактар устаничке Србије.

По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је услиједила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасти Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили, припремајући се за борбу, очекујући помоћ Кучук-Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима граду. Танаско Рајић је тада рањен у руку, Турци су били поражени, а њихови коњи и наоружање заплењени.

У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све вријеме остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим Турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали-ага је посјечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побјегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успјеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. Послије пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.

Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протејра Турке из Чачанске нахије.

До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, 6. јуна 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, гдје се Имшир-паша смјестио.

Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро.

Танаско Рајић је командовао батеријом топова на оближњем брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вјешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци опколили његов положај. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ниједног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве гдје се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бјесу исјекли на комаде по ријечима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успјешно добила бој, након чега су се Турци повукли у Чачак.

Сто пушака уједанпут плану

Јуначка погибија Танаска Рајића опјевана је и у народној пјесми: Силна војска силених Турака опколише чудо од јунака; Сто пушака уједанпут плану, сто ножева у мах се зама’ну. Како миш’ца да сили одоли! И јунака црна крвца поли… Од сто рана, од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана!