Како је слабила вјера код Хришћана, тако су многи почели немарно да се крсте!

Још први Хришћани су се осјењивали крсним знаком, као надање у помоћ Господа Исуса Христа који нас је спасао Својим страдањем на Крсту, и као непобједиво оружје против ђавола.

Међутим, пошто су они дубоко поштовали и вољели Господа Исуса Христа, чинили су то са пажњом и дужним поштовањем. Али, како је слабила вјера код Хришћана, тако су многи почели немарно да се крсте. И тиме да чине велики грех, подсјећа портал Лепоте Србије.

Када би многи могли да виде себе како се крсте, изненадили би се, и можда застидели. Као да их неко јури, као да ће се опећи, пролијете руком испред себе.

Ево зато једног примера из књиге блаженопочившег оца Гаврила из манастира Ралетинац код Крагујевца, великог мисионара, о правилном крштењу.

Недавно један човјек бијеше дошао у цркву на богослужење, и при цијеливању светих икона се необично крстио, јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је:

– Невоља ме научила.

– Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негдје око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човјек, црн као угаљ и ружан, и поче да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сјетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам.

У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи други. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши – Не плашим се ја од таквог крста!

И послије тога поче још више да облијеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сјетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лијепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи – У име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин.

Тек што то учиних, сатана закука и побјеже. Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божјим. Сви људи који се не моле Богу, не умију ни да се прекрсте, по томе ће се увијек познати чија је вјера празна и мртва.

Такви се налазе под власти сатане у свако доба, у њиховим срцима враг пландује и ужива, тамо је мрак у души и она је мртва без Духа Божјега, а то јадни људи не знају, кад дође смрт они тек тада виде коме су служили и коме припадају, али доцкан.

Зато, пријатељу, увијек кад се крстиш (прије и послије: сна, рада, јела, пута, за вријеме молитве, Причешћа, кад ти је лако, и кад ти је тешко, увијек), крсти се правилно, пажљиво и побожно, јер је то преимућство нас, православних Хришћана, које нам је Бог даровао.