Поуздано се може рећи да у Србији није постојао ниједан владар који није подигао бар једну задужбину. Велики дио тих задужбина, поготово оне које потичу из немањићког периода, плијене својом љепотом, грандиозношћу и представљају свједочанство на моћ и богатство српске државе.

Иако централну улогу у задужбинарству заузимају владари не смију се занемарити и владарке које су својом пожртвованошћу и упорношћу заслужне за нека од величанствених здања која се мог видјети широм Србије. Једна од таквих владарки је Јелена Анжујска са својом задужбином Градац.

Јелена је рођена око 1236. године. У Србију је дошла средином 13. вијека и постала супруга краља Уроша првог Немањића. Из које земље и породице је потицала не зна се са сигурношћу. У 17. вијеку патријарх Пајсије, писац Житија цара Уроша, назива Јелену кћерком француског краља, а у српској историографији 19. и 20. вијека сматрало се да она потиче из француске владарске лозе Анжујаца. Период српске историје у којем је живјела и дјеловала краљица Јелена карактерише активна политика Србије према сусједним земљама, као и унутрашње организовање и изграђивање земље.

Манастир Градац изграђен је у посљедњој четвртини 13. вијека. Тачна година изградње није позната. Оснивачка повеља није сачувана, као ни уобичајени натписи у прстену куполе цркве и уз ктиторске композиције. О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре манастира. Најстарије писано свједочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило други у периоду између 1317. и 1324. године, наводи портал Опанак.

Назив мјеста Градац постојао је и прије оснивања манастира. Вјероватно да је тај назив био повезан са византијским утврђењем из 6. вијека, које се налазило на узвишењу изнад манастира и у чијем подножју је била црква. Темељи ове мале ранохришћанске цркве сачувани су до данас испред Богородичине цркве у Градцу.

Сам манастир је током своје историје имао колико мирних периода у којима је дариван од стране владара, а и бурних периода у којима су освајачи рушили и пљачкали манастирско имање. Иако је постојала воља да се црква, која је била дуги низ година запостављена, покрије и обнови, радови су сваки пут прекидани и одлагани

Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије организовао је 1948. и 1949. године конзерваторске радове у манастиру. Зидови цркве су конзервирани, дотрајали дијелови кровне конструкције замјењени су новим дијеловима, простор западно од цркве ослобођен је од наноса земље и извршено је пошумљавање.

Године 1982. почела је изградња конака на старим темељима, у којем сада живи градачко сестринство.