Србија, а ни остатак хришћанског свијета не сјећа се да је посљедњег римског (византијског) цара Константина Драгаша Палеолога, родила Српкиња Јелена (грчки Хелена). – Константин, по мајци Србин, био је формално заиста посљедњи римски владар „насљедник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане – каже проф. др Радивој Радић.

Константин Драгаш Палеолог

Константин је био син посљедње римске царице Августе Хелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла Другог Палеолога. Прије удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, унука Теодоре – сестре цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.

– Ромејске царице су биле политички веома утицајне, а то је нарочито важило за Јелену Драгаш. Она је била савјетник, а неки савременици кажу и савладар Константина. Он у титуларно владарско име уноси и њено презиме Драгаш. Тај чин има политички контекст и наглашава његово српско поријекло. Могуће је да је то био далеки одјек Душанове идеје о српско-ромејској држави – каже проф. др Радић.

Односи западног и источног хрићанства у вријеме пада Цариграда су разлог због кога Европа не жели да се сјећа 1453. године.

– Није уобичајено свечарски се подсјећати тешких пораза, сем оних који за поједине народе симболички зраче као историјско-митска упоришта националног идентитета, као, на примјер, Термопили за Грке, Масада за Јевреје или Косово поље за Србе. Уза сву своју судбоносну далекосежност, пад Цариграда међу православнима такав ореол из низа разлога није стекао. С друге стране, католички Запад је на „шизматичку“ Византију досљедно гледао с одбојношћу, па и непријатељством, тако да њену историју, укључујући и пад у османлијске руке, не доживљава као дио своје историје. Уосталом, довољно је сјетити се страшног крсташког разарања Цариграда 1204. године, с којим се по окрутности може упоредити једино освајање султана Мехмеда 1453. године – каже проф. др Дарко Танасковић.

Индикативно је да и један Семјуел Хантингтон у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смјешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. Недавно је код нас неко духовито примјетио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу помјерила с Босфора на Дрину, у чему су добрим дијелом и коријени српских проблема с Европом – каже др Танасковић.

Водећи српски историчари сматрају да би Срби морали да се подсјете времена пада Цариграда, због политичког контекста догађаја.

– Ромејско царство, сиромашно, декадентно и подјељено, нашло се у шкрипцу између агресивног исламског истока и папског запада. Запад је обећавао помоћ, али само ако се прихвати црквена унија, покатоличавање. Међутим, чак и кад је цар Јован, претходник Константина Драгаша, прихватио унију, помоћ није стигла. На очајничке Константинове позиве, папа не покреће крсташки рат већ шаље кардинала да покрштава – каже др Радић.

Практични значај Цариграда био је огроман јер је контролисао Босфор, спона Европе и Азије. Иако је Константинов град био практично све што је остало од Ромејског царства, његово освајање доносило је освајачу не само велику материјалну корист, већ још већу моралну побједу, јер је био симбол империје.

Зато је одговор Константина Драгаша на понуду Мехмеда Освајача за предају града гласио:

– Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.

Историчари сматрају да подвиг саможртвовања није случајан већ дио кодекса усађеног васпитањем под утицајем снажне личности мајке Јелене Драгаш, која је на „пурпурном двору“ обновила мит о светој жртви, наводи портал „Српска Босна“.

Налик спартанском краљу Леониди или српском кнезу Лазару, посљедњи ромејски цар се свесно жртвовао. Свједочанства преживјелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на мјесту гдје су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и као обичан војник пао у одбрани Цариграда.

Скидање владарских обељежја унијело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тијело посљедњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зиднама и повратити славу Константинопоља.