Најприје су му одсјекли руку, а онда пустили пацове на њега. Смрт Гаврила Принципа је њему дошла као спас послије мучења којем је био подвргнут у злогласном затвору Терезин.

Гаврило Принцип

Измучен затвором и болешћу у комбинацији са батинама и константним мучењем, сада већ историјска личност епских пропорција – Гаврило Принцип, човјек чији су хици у аустроугарског надвојводу послужили као повод за почетак Првог свјетског рата, рођен је 25. јула 1894. године.

Чињеница да је Гаврило Принцип био малољетан спасла га је од добијања смртне казне за убиство Франца Фердинанда и његове супруге Софије. Умјесто тога, осуђен је на 20 година робије. Пресуда је изречена 28. октобра 1914. године када је оружје већ увелико звецкало Европом, а свијет се кретао ка неминовном разарању.

Принцип је одведен на издржавање робије у злогласни затвор Терезин у данашњој Чешкој. У Терезин су у децембру исте године пребачени и други учесници атентата у Сарајеву – Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић, али Принцип је држан у строгој изолацији и под тортуром.

Језив третман за „убицу цара“

Детаљи његовог тамновања до данас нису са сигурношћу потврђени и о њима се зна само на основу свједочења појединих затвореника и сјећања стражара.

У унутрашњости ћелије смјештене у тврђави Терезин, данас једино у зид уграђени окови за које је Гаврило Принцип био свезан, свједоче о његовој мученичкој смрти. Принцип је остављан тако данима, а након година тортуре израњављена десна рука му се инфицирала и морала је да буде ампутирана.

Осим окова, у влажној ћелији налазиле су се само голе даске на којима је спавао. Једино друштво били су му пацови.

Затвореници у Терезину генерално су издржавали казне у страшним животним условима. Храњени су нередовно, мучени константно, а ако би се неко разболио – прије је остављан да умре, него лијечен.

Сви ови „третмани“ били су многоструко гори за „убицу цара“. Причало се да је Гаврило храну добијао тек сваки пети дан, а да је свакодневно мучен и то на нарочито сурове начине. Наводно, стављали су га у дрвено буре у које је претходно било закуцано мноштво ексера, па би га у њему котрљали док се ексери забадају у Гаврилово измучено тело, пише Историјски забавник.

Након година таквог страшног живота, Гаврило Принцип једноставно више није могао даље. Умро је у затвору 28. априла 1918. године. Иронично, мало пред крај Првог свјетског рата. Званичан узрок смрти била је туберкулоза, а забиљежено је и да је смрт Принципа затекла у тренутку када је тежио мање од 40 килограма.

Два гроба за Принципа

Према унапред предвиђеном плану, тијело Принципа требало је да заувијек нестане. Сахрањен је ноћу у необиљеженом гробу на мјесном католичком гробљу, али је један од војника који су учествовали у копању раке, Чех по националности, након рата открио локацију гроба.

Посмртни остаци Гаврила Принципа и осталих учесника атентата су 7. јула 1920. пренесени у заједничку гробницу у Сарајеву да би 1939. били сахрањени у „Капели Видовданских хероја“.

На плочи уграђеној у капелу на којој се налази натпис „Видовдански хероји“ са именима Видовданских хероја стоје и Његошеви стихови: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“.