Божићни пост почиње 28. новембра и траје 40 дана – до Бадњег дана, 6. јануара, а вјерници православне цркве се овим постом припремају за прославу једног од највећих хришћанских празника – Божића.

Божићни пост у православљу је други по дужини трајања, блажи и краћи од Васкршњег поста, а подразумијева 40 дана уздржавања од мрсне хране и алкохола, али и грјешних мисли, жеља и ђела.

Патријарх српски Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године, био је један од најцењенијих и највољенијих црквених личности у Србији, чија су скромност, мудрост и духовна снага оставили неизбрисив траг у нашем народу. Управо зато су његове ријечи и разумијевање поста прави савјет како да се причестите и очистите од гријехова наредних 40 дана.

„Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те ријечи самога Господа: ‘Ја сам живи Хљеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хљеба живјеће вјечно… Ако не једете тијела Сина човјечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тијело моје и пије Крв моју има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер је моје Тијело право јело и Крв моја право пиће.’

Из потпуне вјере у ове ријечи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осјећања да без Њега не могу духовно живјети, управо онако као што човјек не дише по наређењу, него спонтано, осјећајући да се без ваздуха гуши и да умире.

Одлазили су свагда неђељом и празником на свету Литургију и на ђаконов позив ‘са страхом Божијим и вјером приступите!’ сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осјећали да приступају најдубљој тајни наше вјере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе.

Звали су се ‘свети’ и заиста су били свети; чували су се од сваког гријеха, јер су знали да ‘ко чини гријех, роб је гријеху’, да гријех окреће човјека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за свето Причешће.

Онај ко би ипак пао у гријех, одмах се дизао, исповијешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио свето Причешће: ‘Јер, који недостојно једе и пије (Хљеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тијела и Крви Господње.’

У исто вријеме, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завјету Бог наредио пост као ‘наредбу вјечну’. У Новом Завјету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено вријеме ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за вријеме поста тако и за вријеме мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници.

Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало цјелокупним животом, држањем свих Божијих заповијести и чувањем од сваког гријеха.

Тако су поступали и свештеници и вјерници у хришћанској Цркви за читаво вријеме прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вјере у Царство небеско били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли ‘благо скривено у пољу’ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље…“ С тога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме.

Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана прије Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још рјеђе.

Због оних првих, Црква је, по ријечима св. Јована Златоустог, и установила 40-дневни пост пред Божић и Васкрс: Примјетивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да бисмо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили св. Причешћу чисте савјести, колико је то могуће.“

Оне друге пак, свети отац помиње да се морају трудити не само пред Причешће него да им ваља да могу стално живјети тако да му чисте савјести могу редовно приступити. На питање којима треба дати за право, онима који се често причешћују или онима који то ријетко чине, он одговара: „Ни једним ни другим него онима који то раде чистим срцем и беспријекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“

Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тијела и Крви, у свијести нашег народа дошло се дотле да се у тјелесном посту види све и сва, преноси растко.рс.

Многи од свештеника поставиће пред Причешће вјерном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и, кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вјере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних ријечи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарима, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај…

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и огомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свијету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се вјерни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом.

Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима савјетују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у вријеме мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста…

Неоспорно је да и схватање наших вјерних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем тјелесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.“

Овако је говорио патријарх Павле, један од највећих моралних ауторитета на нашим просторима, који је својим примјером повученог живота, без луксуза давао смернице шта значи бити добар човјек. Његове ријечи: „Будимо људи!“ остала нам је као завет којег морамо да се држимо, поготово у данима поста, преноси Она.рс