Једна од најузбудљивијих, најдирљивијих и најтајанственијих сцена у историји наше Цркве и нашег народа јесте клечање владике Николаја Велимировића пред патријархом Гаврилом (Дожићем). Због чега је дошло до овог догађаја који симболизује уједињење?

Свети Владика Николај Велимировић клечи у манастиру Каленић (задужбини протовестијара Богдана, угледног великаша из времена владавине Деспота Стефана Високог) и, погледа обореног ка земљи, очију пуних покајничких суза, грли стопала и кољена свог патријарха.

А овај седи, плећати старац из Доње Мораче, сиједе браде и изгледа сличног библијским пророцима, стајао је, усправно као стуб, и с љубављу благословио свог можда и омиљеног епископа и сигурно највећег српског духовника читаве те епохе.

Највећи се смањио до пода, до најниже могуће тачке, да би се узвисио до свега највишег што је људском створењу уопште могуће.

А, ево како се то (и због чега) догодило, читава ова људска и духовна драма, у задњи час преображена у покајно јединство и саборно уједињење архијерејске браће у Христу.

Читаву протеклу годину (1937) обиљежило је политичко поигравање краљевске југословенске владе са такозваним ”Конкордатом”, посебним (привилегованим) уговором са Ватиканом (код нас уобличеним још давне 1914. године, али непотписаном због избијања Великог рата).

Влада Милана Стојадиновића је агресивно и беспоговорно инсистирала на потписивању овог вјерско-политичког договора на највишем, државном и парламентарном нивоу.

Српска Православна Црква се чврсто одупрла оваквој одлуци краљевске Југословенске владе и огромне већине Народне скупштине (било је 166 гласова ”за” и 129 ”против” Конкордата).

И дошло је до немира, уличних протеста (у виду литије, послије вечерње службе – од Саборне цркве ка згради Скупштине у Булевару Краља Александра Обреновића).

Пала је крв наших свештеника и епископа у сред некадашње српске пријестонице (у Кнез Михаиловој улици), а хрватски и словеначки жандарми су тукли крвнички, из све снаге, уз псовање и увреде, шабачког владику Симеона, али и викарне епископа Саву и Платона и преко 40 ту присутних свештеника наше Цркве.

Тек постављени патријарх Гаврило Дожић (који само стицајем околности није био изабран и на претходном гласању за духовног пастира СПЦ, у априлу 1930. године) решио је да лично „ОДЕ НА НОГЕ“ Николају и Иринеју и да покуша да их братски и људски одговори од тешких и опасних расколничких размишљања.

Многи људи су, често, ужасно искушавани опасним и кобним помислима, међу њима чак и они најдуховнији и најозбиљнији – све до самог прага претећег цепања Цркве, који нико од њих, срећом никада (до скоро) није био спреман – ни по коју цијену – да прекорачи.

И по сјећању самог патријарха (некадашњег рашко -призренског митрополита и пећког архиепископа, након Балканских ратова, а пред скоро коначно духовно уједињење свих наших духовних тронова и црквених Сабора) Гаврила, он је ријешио да дјелатно прекине овај период неизвјесности и пружи шансу својим епископима (а посебно свом вршњаку и пријатељу Николају) да се врате у окриље црквеног јединства у овим тешким и деликатним временима потпуног државног и друштвеног расула, наводи портал Башта Балкана.

Дошао је у манастир Каленић (посвећен Ваведењу Пресвете Богородице) и тамо кренуо – ”наоружан” само својим добростивим осјећањем како треба да разговара и братски искрено убједи владику Николаја и његовог сабрата и истомишљеника Иринеја Ђорђевића – у сусрет двојици великих православних теолога и српских духовних пастира изложених тешким премишљањима и још тежим искушењима у идеолошким и цивилизацијским маглама овог кратковеког мировног периода пред само избијање Другог свјетског рата.

Видјевши патријарха како му прилази, Николај се само, без ријечи, бацио на под пред Гаврилове ноге И ЗАТРАЖИО ОПРОШТАЈ!

Да, затражио је опроштај, он који је у то вријеме а и дуго послије тога, био можда и највећи православни теолог на планети и, уз то, ”светитељ у настајању”. Замолио је за опроштај од свог патријарха, који је дошао да (одлучно и добронамерно) затражи од њега стрпљење и смирење, осећај за унутрашњу дисциплину у Цркви и разумевање за већинско мишљење његове сабраће које треба и за њега да буде обавезујуће.

И раскол је спријечен прије него што је дошло до тешких, прејаких ријечи, те нежељено снажне размјене и громких укрштања аргумената, сусретом патријархове великодушности и владичиног покајања.

Богу хвала на томе!

Другачије, ваљда, и није могло да буде, јер охолост није појела савјест двојице потенцијалних ”побуњеника срцем”, али не и умом, Николаја (родом ваљевског) и Иринеја (горњемилановачког Србина).

Знали су они шта је и какав је поредак у Цркви, ”светој, саборној, апостолској, ‘католичанској’ (васељенској) и јерусалимској”, како се дуго, вијековима називала у српском вилајету.

Обојица су, својевремено, били оксфордски постдипломци и докторанти, али, на другој страни – и велики покровитељи православног лаичког ”богомољачког покрета” у Србији и широм Југославије.

И били су савршено свјесни свих потенцијала ове цвјетајуће различитости у Цркви, наравно у оквиру вијековног поретка и очекиваног ”сагласја у послушању” у њој.

И ова криза је само појачала снагу међусобне повезаности српских духовних пастира, који су се, и не знајући, изнутра спремали за велика страдања, али и величанствене свештеномученичке подвиге у крволочној и дословно људождерској НДХ, као и под суровом њемачком и још суровијом комунистичком окупацијом.

То клечање највећег од свих српских владика (данас прослављеног и у његовом светитељском образу) пред својим патријархом је и архетипска слика нашег узорног, идеалног односа унутар Цркве и њеног неупитног поретка. Икона свега оног чему нас је научио светосавски подвиг, онда, у првим деценијама 13. вијека, на самом почетку српске мисије у вјечности и пред Богом, наводи аутор, Драгослав Бокан.