Жандар Лончар пуцао је у партизане и промашио, а онда је Жикица Јовановић Шпанац пуцао у њега и започео устанак!

Иако је још 11. јула 2001. године Народна скупштина Републике Србије празник Дан устанка народа Србије укинула као државни празник, 7. јула неки се министар сjети да је тада у Белој Цркви код Крупња почео устанак против Нијемаца у Србији.

С друге стране, на овај дан неки пjесници-академици понове свој јаук што је тада „Србин ударио на Србина“, а четници-почетници залелечу да „Србијом и даље владају потомци комуниста“.

А шта се то заправо десило у Белој Цркви 7. јула 1941. године?

Србија је већ три мјесеца под њемачком окупацијом. По уходаној пракси, освајачи брзо налазе квислинге и већ 16. маја именују „домаћу власт“ – Савјет комесара, на чијем је челу Милан Аћимовић, предратни шеф београдске полиције и министар унутрашњих послова. „Комесарска влада“ помоћни је извршни орган Управног штаба њемачког команданта.

Жандари стријељали Србе

На основу упутства Аћимовићевог Министарства унутрашњих послова, до средине маја 1941. године на дужност се добровољно јавило 1.779 жандарма и 159 жандармеријских официра. Тих дана започињу и прве саботаже против Нијемаца, који узвраћају одмаздама и стријељањима. У томе им помажу припадници Српске жандармерије. Феликс Бенцлер, генерал Вермахта, у извјештају од 23. јула 1941, пише Берлину: „Више од стотину особа стријељала Српска жандармерија као репресалију по наредбама њемачких окупационих власти.“ У извјештају набраја учешће Жандармерије у стрељањима у Београду и другим градовима у Србији.

То је, дакле, оквир за слику. А слика је слиједећа: тог врелог јулског понедјељка, 7. јула 1941, на Ивањдан, у Белој Цркви код Крупња требало је да се одржи вашар. Због окупације, међутим, и због гласина да ће „комунисти одржати збор“, предсједник општине Средоје Сређа Кнежевић рекао је народу послије литургије у цркви да се разиђе. Већина је послушала, али је око „Кафане Недељковића“ остало стотинак мјештана из Беле Цркве и околних села.

Према једином званичном документу о овом догађају, извјештају Жандармерије достављеном 21. јула 1941. Министарству унутрашњих послова у Београду, касно по подне 7. јула је из шуме дошло петнаестак партизана наоружаних пушкама, док је један носио пушкомитраљез. Један од њих, обучен у цивилни балон-мантил – доцније ће бити идентификован као Жикица Јовановић, новинар из Ваљева – обратио се окупљенима испред кафане. Рекао је да „Руси напредују и треба им помоћи“, тражио је да се саботира рад у руднику лигнита, да се не иде на кулук и не плаћа порез. Обавијетио је слушаоце да је 1921. основана Комунистичка партија, чији је рад био спријечен оружјем. Ипак, у Лајковцу су запалили цистерне, а у Крагујевцу магазин, а сада иду на Крупањ.

Двије супротстављене верзије

Док је Шпанац још говорио, предсједник општине Кнежевић телефонирао је команди Жандармерије у Крупњу, која је послала патролу из сусједне Завлаке.

Послије говора партизани су напустили Белу Цркву, а народ је полако почео да се разилази кад су се испред кафане појавила двојица жандарма на бициклима – наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Према верзији оних који комунисте сматрају зликовцима, „жандарми су лијепо позвали народ да се разиђе, да се Нијемци у Крупњу не наљуте“.

Приказ догађаја њихових идеолошких противника је другачији: жандарми су „грубо покушали да растуре збор“, па је један скојевац пристигао партизане и позвао их да се врате. С њим су у село пошли политички комесар чете Шпанац и партизан Цветин Солдатовић. Ови су жандарме Лончара и Браковића затекли у разговору с Кнежевићем, испред кафане, па су једни друге позвали да положе оружје. Опет постоје двије верзије: према једној, Лончар је „поштовао правила службе“, па је неколико пута усмено упозорио партизане, а онда им испалио метак упозорења преко глава.

Према другој, реалнијој, пуцао је и промашио. Сви се слажу да је потом Жикица Јовановић нанишанио из пиштоља и пуцао у Лончара. Погодио га је у фишеклије на опасачу, муниција у њима је експлодирала и жандарма смртно ранила. Солдатовић је из пушке пуцао у Браковића и на мјесту га убио. Жикица Јовановић Шпанац, Солдатовић и скојевац Владан Бојанић покупили су оружје од жандарма, а Шпанац је над њиховим тијелима рекао: „Тако ће проћи сви они који буду служили окупатора“, Браковић и Лончар су сахрањени сутрадан на гробљу у Завлаци. А Шпанац је погинуо девет м,есеци касније.

А шта је било после?

Удовица Богдана Лончара преудала се и поживјела до 2008. Пред крај живота постала је медијска звезда „штампе ослобођене комунистичке стеге“, а једна шабачка новинарка написала је и књигу о њој. Та је посленица седме силе 2008. поднијела Окружном суду у Шапцу захтјев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића, што је суд и учинио.

Рехабилитација

У пресуди се истиче да је утврђено како су жандарми „лишени живота без одлуке суда и без поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране партизана, чиме је повријеђено право на живот“.

Судија Гојко Лазарев пресуду је завршио слиједећим наводом: „Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, а њихова рехабилитација почетком националног помирења. Поука: против овог рјешења жалба није дозвољена.“ Двије супротстављене верзије Судији Лазареву је у јулу 2007. председница утицајне исељеничке организације Конгрес српског уједињења Јасмина Булонже уручила захвалницу за „несебичан рад и залагање да се објелодани истина, изврши рехабилитација неправедно оптужених и поврати незаконито одузета имовина“.