Официри Трећег рајха слали су у Берлин товаре блага из Србије, АЛИ НИСУ ПРОНАШЛИ СВЕ!

Приче о четничком злату које се све редовније појављују у јавности Србије током двије минуле деценије, заметнуте су још током Другог свјетског рата, да би пропаганда Титовог режима непрестано понављала легенду о силним дукатима које су Британци послали ратницима Југословенске војске у отаџбини.

Овој се повесној магли посветио др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку.

– Већ на суђењу генералу Михаиловићу 1946. инсистирало се на злату и папирном новцу које су четници добијали у огромним количинама. Створен је снажан мит додатно утемељен причом о срамном бјежању краља са народним златом 1941. и општој марксистичко-лењинистичкој осуди материјализма либерално – капиталистичког друштвеног система. Истовремено, комунисти су из јавног памћења изостављали чињеницу да су и сами за своје потребе користили пуне бисаге златног, сребрног и обичног папирног новца – рекао је Тимотијевић за РИНУ.

Тимотијевић је, захваљујући вишељетном истраживању, недавно објавио студију “Злато четника и партизана: мит и колективно сјећање”, штампану с потписом “Службеног гласника”.

То је мноштво записа, неки су документовани док други почивају на изучавању усмених извора или измаштаних сјећања која се наслањају на прастару митску матрицу везану за легенде о злату, па Тимотијевић овако ниже неке редове у својој књизи:

Британска помоћ четницима била је нередовна и оскудна, али и тако мале количине новца и ратног материјала биле су потенцијална претња за окупациони апарат у Југославији и Србији. Чак и овако симболичне пошиљке, бацане далеко од комуникација, имале су велики морални ефекат на становништво. Проносиле су се приче (гласине) о хрпама оружја и одјеће, посебно о златном новцу који је доспијевао и до Недићевих службеника у Србији:

– Тако претстојник градске полиције у Чачку тврди да је он видио два златна шилинга, који су били нешто савијени и улупани, и да претпоставља да су се оштетили приликом пада на земљу. Вели да је чуо са више страна да код народа има доста тих пара, и да их народ грозничаво чува.

Стара митска подлога, уз помоћ необузданих гласина, добила је нови подстицај и очекивана претеривања. Окупациона Недићева полиција под контролом Нијемаца је имала задатак да “свестрано испита” и “тачно” установи одакле Дражиним четницима долази новац, “на ком мјесту је бачен, по могућности и у којој количини.”

Слиједи и причица како су Нијемци износили благо из Србије:

– Један дио опљачканог злата сакрио је за себе Франц Нојхаузен, њемачки генерални опуномоћеник за привреду у окупираној Србији. Највише је закопао на имању у Чоки, мјесту за које се мислило да ће бити главна њемачка команда за Југоисток послије повлачења из Грчке. То злато узео је Гестапо 1944. када је Нојхаузен ухапшен у склопу привођења свих особа оптужених за припрему атентата на Хитлера. Према појединим изјавама Гестапо је у Чоки пронашао чак 800 килограма злата, а у Нојхаузеновом стану у Београду још 245 килограма. Он није све злато задржавао само за себе. Похлепном и сујетном Херману Герингу поклонио је за рођендан полугу злата тешку један килограм. Највиши руководиоци Рајха добијали су из Србије као поклон стару српску препеченицу, љуту ракију, у бачвама које су у себи имале и златне коцке запремине једног литра.

– Приче о изгубљеном благу, најчешће злату, говоре о исконској човјековој жељи за досезањем среће, нераскидиво везаној за материјално богатство од времена почетка размјене добара. Човјек је племените метале веома рано почео да цијени, свакако због њихових физичких и хемијских особина, а потом да користи у различите сврхе, од употребе у култовима до трговачке размене. Сви предмети који су у стању да премосте јаз међу цивилизацијама, нарочито злато, успоне и падове људских заједница, чак праве поноре времена, увијек имају магичну привлачност. Како материјалну, тако и духовну, повремено чак и мистичну. Дабоме да ни ратни Срби, али ни мирнодопски, нису изузетак – рекао је др Тимотијевић.