РОДБИНА официра Југословенске краљевске војске Живорада Богосављевића (1910-1944) из Јагодине, којег су есесовци стријељали само дан прије ослобођења Париза – никада није пронађена.

За Французе је јунак, а у његовој отаџбини о њему се ништа не зна. Његов гроб у месту Кенси Воазен (Qуинцy Воисинс), надомак Париза, посјећују француски званичници и Срби који живе у Француској и дирнути су пажњом којом Французи већ 78 година чувају сјећање на његово херојство. Богосављевић је побјегао из логора у Њемачкој, прикључио се француском Покрету отпора и спроводио многе опасне акције у овом шумовитом крају, подсјећају Новости.

– Јагодински официр дао је велики допринос француском Покрету отпора, чију су главну, елитну снагу, заправо, чинили одбјегли ратни заробљеници из разних земаља, као и британски и амерички падобранци, који су се силом прилика спустили на територију окупиране Француске. Колико је он био значајан, говори чињеница да је имао посебан задатак да пред само ослобођење Париза припреми терен за долазак савезничких трупа. То што су их Нијемци стријељали, говори колико су страховали од тих елитних јединица француског Покрета отпора – оцењује мр Дејан Танић, историчар јагодинског Историјског архива.

Он додаје да мало ко зна да су многи српски заробљеници побјегли из затвора, да су врло активно учествовали у борби против Нијемаца и да су се прикључивали разним покретима отпора. Више од 300.000 југословенских војника било је заробљено, а у заточеништву су остали само они који су се изјашњавали да су Срби, док су припаднике осталих националности ослобађали.

– Током јула 1944. године формирана је Макија Шарни и Макија Рует, сачињена од осморице герилаца: по двојице Руса, Срба и Пољака и по једног Румуна и Француза. Један од њих био је управо Богосављевић – каже музејски савјетник Смиљана Додић, археолог Завичајног музеја у Јагодини, и додаје да је причу о Богосављевићу сазнала од Зорице Ивановић Марковић из Париза, родом из Дражмировца код Јагодине, а она је пак то сазнала од Дејана Богдановића.

Мјештани насеља Кенси Воазен чували су сјећање на пале припаднике Покрета отпора, макизаре (герилце), који су дјеловали у оквиру Макија. Једна од њих била је и Весна Жунић из Париза, која није доживела 1. јануар, када би напунила 89 година, јер је преминула уочи Нове године. Непосредно пред смрт, за „Новости“ је испричала да је Богосављевићу одавала почаст са својим кћеркама Патрицијом и покојном Лором док су биле мале, са пријатељем Богдановићем, који има готово 90 година, али и са једном Францускињом, чијег се имена није сјећала. До смрти је памтила како је сваки пут на његовом гробу говорила да не може да схвати колико га Французи поштују и питала се како су га Срби заборавили.

– Увијек сам била дирнута свечаном комеморацијом, на којој су говорили француски државници и пјевао хор из Дома за незбринуту децу. Ове године говорила је Шантал Каци, предсједница општине Кенси Воазен. Од Богдановића, који је био врло активан у овој општини, сазнала сам да су августа 1944, есесовци открили скровиште припадника Покрета отпора и ухватили њих тројицу. Богосављевић и један Француз, који нису били у скровишту, одлучили су да им се придруже. Солидарност су скупо платили. Нијемци су их све обријали и стријељали, а становници фарме Шарни, оптужени за њихово прикривање, спасли су се истраге захваљујући тадашњем предсједнику општине.

Будући да јој је било жао што нико од његове родбине никада није пронађен, Жунићева је прије петнаестак година замолила једну Јагодинку да, када оде у завичај, покуша да сазна гдје су му потомци. Жена се распитивала, али су јој у јагодинској општини рекли да је архива спаљена и да немају никакве податке. И мјештани насеља Кенси Воазен жељели су да пронађу његове ближње, како би они сазнали гдје почива. Позвали су представнике Југословенске амбасаде, али су они само једном обишли гроб. Никада се више нико није појавио, нити је ико сазнао за јунаштво овог официра Југословенске краљевске војске.