Прва жена која је понијела титулу српске краљице била је супруга Стефана Првовенчаног, првог српског краља. Ана Дандоло је била унука моћног млетачког дужда Енрика Дандола. Почива у манастиру Сопоћани, гдје се налази и фреска посвећена тренутку њене смрти, када јој душу прихвата анђео, док јој крај узглавља стоје Христ и Богородица.

ФРЕСКА У СОПОЋАНИМА

Стефан се оженио Аном 1217. године и са њом имао синове Предислава (касније архиепископ Сава други) и Уроша (касније краљ Стефан Урош први). Пошто су крсташи у Четвртом крсташком рату 1204. заузели Цариград и срушили Византијско царство, Стефан Првовенчани је потражио подршку на западу и нашао ју је код Млечана.

Краљица Ана, која је Стефану била трећа жена, помиње се у дабарској редакцији тзв. Српског синодика православља, насталој у вријеме архиепископа Јакова. Овај Синодик налази се у једном рукописном требнику који се чува у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

Име прве српске краљице Ане забиљежено је, дакле, уз име њеног мужа Стефана, у једном српском Синодику. Успомена на њу сачувана је и у српским споменицима из познијег времена.

Венецијанка Ана Дандоло крунисана је заједно са Стефаном 1217. године у цркви Св. Петра и Павла у Расу. Чињеница је да је краљица Ана надживјела свог супруга скоро пуне четири деценије. На такав закључак јасно упућује чувена фреска Смрт краљице Ане Дандоло, која је насликана на сјеверном зиду припрате цркве Св. Тројице у манастиру Сопоћани.

На фресци је приказана краљица Ана на одру у тренутку када њену душу прихвата анђео, а на њеном узглављу појављују се Христос и Богородица. Око одра је окупљен српски двор. Њен син и краљ Урош Ι представљен је у владарској одежди с круном на глави, иза њега стоје принчеви Драгутин и Милутин, а иза њих принцеза Брнча, док лијеву руку краљице држи и љуби њена снаха краљица Јелена, подсјећа Башта Балкана. Дакле, фреска јасно приказује да је краљ Урош био са својом мајком у посљедњим тренуцима њеног живота, а да су погребу присуствовали и њени унучићи (Милутин, Драгутин и Брнча), као и њена снаха краљица Јелена. Фреска је настала у периоду између 1263. и 1268. године.

Ана је очигледно надживјела свог супруга првог српског краља Стефана, који је умро 24. септембра 1227. године и који је најпре био сахрањен у Студеници, а потом му је тело пренијето у Жичу, да би заслугом његовог сина краља Уроша било пренијето у Сопоћане.

Потоњи српски владари, потомци краљице Ане и краља Стефана Првовенчаног, радо су истицали заједничко поријекло са млетачким дуждевима Франческом и Андријом Дандолом. Најприје, у једном акту који је настао 1. маја 1330. године, краљ Стефан Дечански назива дужда Франческа Дандола најдражим рођаком, а потом то исто чини и краљ Душан у акту од 10. јуна 1333. године. У једном писму написаном 15. октобра 1345. године у Серу, Душан се обраћа дужду Андрији Дандолу као предрагом рођаку. Најзад, и дужд Андрија Дандоло, који међу редовима своје “Цхроница пер еџтенсум десцрипта” биљежи име прве српске краљице, своје рођаке Ане, не пропушта да при додељивању млетачког грађанства цару Душану и његовој жени краљици Јелени истакне “блиско сродство које је потицало од давнина”.

Несумњиво је да је допринос краљице Ане био толики да су се српска и млетачка породица међусобно високо уважавале.

Краљица Ана умрла је (највјероватније) 1258. године. Сахрањена је у манастиру Сопоћани, гдје се налази и поменута фреска са мотивом краљице на одру, окружене најближима.