Бjежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понiо огромну количину злата. Извjештаји тајних служби Енглеске и Америке из тог времена говоре да се радило о бар двадесет камиона крцатих златом, умjетничким сликама и другим предметима од велике вриjедности – усташки поглавар није имао намjеру да било шта остави партизанима, који су незадрживо напредовали ка дојучерашњој престоници Независне Државе Хрватске.

У пратњи својих педесетак најоданијих сарадника и телохранитеља, усташки поглавник запутио се у Грац, гдjе је рачунао да ће се најлакше срести с припадницима савезничких снага, који су у то врijеме надирали ка Њемачкој, газећи притом преко Аустрије. Конкретно, надао се да ће се прије он дочепати Британаца него што би се Титови партизани дочепали њега и товара који је са собом носио. Благо које је Павелић склањао из Загреба је у ствари оно благо, злато, умјетничке слике, драго камење и остале драгоцјености које су усташе у претходне четири године отели од Срба, Јевреја и Рома. Усташко благо, како се оно данас у историјској литератури назива, није ништа друго до плен из геноцида почињеног најприје над Србима у НДХ, подсјећа портал Расен.

Павелићев бег из Загреба био је припреман много пре слома НДХ у мају 1945. Документација којом се користио била је издата у конзулату НДХ у Грацу децембра 1944. (вероватно је била антидатирана), а гласила је на Антона Сердара. За разлику од познатих снимака, на којима се камуфлирао брковима и брадом, овде се појављује само с брковима и алпским шеширом. Иначе, многи усташки официри имали су спремна документа с којима су планирали да се пребаце до окупационих зона које су припадале прије свега Британцима и Американцима, рачунајући да ће тамо лакше спасти живу главу и да ће се брже докопати слободе. Већина је након капитулације Италије, у септембру 1943. године, тражила начин да се докопа Швајцарске и у те сврхе је већ тада започела припреме. У ту сврху су им највише послужиле хрватске подружнице Црвеног крста, као и оне које су се налазиле на тлу Трећег рајха, односно Аустрије.

Између осталог, за ту намену су половином 1944. године у Швајцарску упутили конвој возом који је превозио 500 милиона швајцарских франака у злату. Крајње одредиште је била приватна банка у Берну. Али овај транспорт је изазвао велики скандал у то вријеме пошто га Хрватска страна, противно прописима, није најавила држави Швајцарској, иако је то била сасвим уобичајена пракса када се ради о тако великим транспортима новца и злата. Према ријечима швајцарских званичника из тог времена, с којима су амерички агенти одржавали контакт, усташе су се понашале као да су доносиле плијен из пљачке, што је то уистину и било. Након безброј перипетија и два дана које је воз с благом провео на граници Швајцарске, тамошње су власти ипак прихватиле да овај конвој уђе у земљу и да банке прихвате полог. Како је вријеме показало, убрзо је тај акт Швајцараца имао своје утемељење у властитом интересу. Након неколико мјесеци, Швајцарци су заплијенили положено злато на име дугова које је Независна Држава Хрватска имала према тамошњим кредиторима.

Када је, 5. маја, Павелић донио наредбу о евакуацији поглавника, односно своје маленкости и владе Независне Државе Хрватске, тај план је укључивао и извлачење хрватских државних резерви злата, сребра и других драгоцјености. Само двадесет и четири сата раније, по налогу Павелића, његова влада шаље „меморандум” савезничком команданту у Италију, конкретно фелдмаршалу Александру, у којем НДХ препоручује силама побједницама у покушају да још једном промјене страну.

„Влада хрватске државе, пише у меморандуму, жели и моли британског фелдмаршала да што прије упути војну мисију у Хрватску како би се у потпуности упознали с правим стањем ствари у тој земљи. Уједно молимо да пошаљете ваше оружане снаге на териториј наше државе да бисте олакшали ово тешко стање у којем се нашла хрватска држава и њен хрватски народ. Напомињемо, хрватски народ у хрватској држави вам се овим ставља под моћну заштиту и моћну контролу.” Пошто су врло брзо, након само пар сати, добили сигнале да од промјене стране неће бити ништа, Павелић се одлучује на бијег.

На дан 6. маја 1945, министар Мирко Пук са именованим члановима Повјеренства (односно владе) – доглавник Јуре Павичић, усташки пуковник Вилко Печникар (дугогодишњи прератни емигрант), стожерник др Иван Муса, усташки потпуковник Славко Старц, те усташки бојник (мајор) Цирил Краљ – преузели су све вриједности положене у банци.

Један дио злата, министар Пук закопао је на Каптолу, у надбискупском двору, а други дио је отпремљен у повлачење из НДХ. Испод зидина загребачког Каптола остало је неких четрдесетак сандука са златом. Када су партизани ушли у Загреб након неколико месеци, дошли су до информације да је један део злата закопан испод седишта поглаварства, док је један мањи део склоњен у црквени објекат. Иако су неколико пута покушавали да дођу до тих драгоцјености, тек су крајем 1946. године нашли право мјесто на којем је злато било закопано.

Један дио златних полуга, као и вриједности из јеврејских кућа, одмах је расподељен људима из Павелићевог окружења да би се на тај начин финансирао њихов бијег и опстанак на територији коју су већ контролисали савезници. Према унапред припремљеном списку, чије је састављање, кажу свједоци, надгледао лично Пваелић, свакоме од високих дужносника слиједовала је одређена, углавном позамашна количина злата. Ове драгоцјености подјељене су у току 6. маја 1945. године.

Хрватска државна банка запосједнута је као у гангстерским филмовима. Све су улазе држале до зуба наоружане усташе. На камионима у дворишту постављени су митраљези спремни за пуцање. На десетине усташа ушло је у зграду.

Задатак ове посебне јединице ПУБ-а (Припремне Усташке бојне), која је вероватно била у саставу ПТС-а илити Поглавниковог тјелесног сдруга, којом је заповедао потпуковник Љубо Ељуга из Усташке обране, био је да према упутствима са списка за сваког од побројаних понаособ достави одговарајућу количину злата. Министар Пук лично је надгледао пуњење врећа и сандука златом и вриједностима опљачканим од Срба, Јевреја и Рома побијених у геноциду. Све је означено именима оних којима ће се прослиједити злато.

Ипак, у колони аутомобила и неколико десетина камиона крцатих драгоцијеностима који су праћени са 1.500 припадника његове личне гарде, Павелић је већи дио злата понио са собом. Намјера му је била да се докопа америчке окупационе зоне у Аустрији. Првих неколико дана, Павелић се повлачио заједно с њемачким трупама у пратњи њемачког генерала Јопа, али је након њемачке капитулације, када су се њихове снаге предале партизанским јединицама, пут наставио сам. Идеја му је била да се докопа Граца.

Међутим, када су до њих дошле гласине да су Руси ушли у Грац, Павелић и његова пратња одлучују да се упуте ка Једенбургу, јер су тамо ушли Американци и ка њему Нијемци масовно хрле како би се предали оружаним снагама САД-а. Тада Павелић доноси одлуку да, вјероватно ради лакшег пробијања према савезницима, скоро половину драгоцјености остави у Волфсбургу, у католичком манастиру гдје се у том тренутку налазио. Тако је садржај из скоро четрдесет камиона у којима су се налазили злато, драгоцјености и умјетничка дјела отета од Срба, Јевреја и Рома страдалих у геноциду похрањен у манастирске ризнице. Вриједност ових драгоцјености у то вријеме је била процијењена на 60 милиона тадашњих долара, што би данас износило више од 800 милиона америчких новчаница. Католичка црква и људи из манастира су преузели бригу о овом благу уз услов да оно буде употребљено по налогу Павелића и његових опуномоћеника.