У самом срцу Београда, на Теразијама, уклијештена између бутика, пицерије и пекаре, на прилично неугледном и слабо видљивом мјесту, стоји једна плоча. Слова скоро да се више и не виде, па није ни чудо што сте туда вјероватно прошли стотину пута, а да је нисте ни примијетили.

Било је ноћ између 19. и 20. октобра 1944. године. Од тог догађаја прошло је више од 70 година, али Драгољуб Драган Лазић памтио ју је до краја живота. Прије неколико година, испричао ми је ову причу и у сјећање на њега је објављујем, објавио је Историјски забавник.

Тада су се водиле најкрвавије борбе за ослобођење Београда од љемачке окупације, а Миладин Петровић, Драганов саборац из Осме црногорске бригаде окачио је тробојку на највишу зграду тадашње пријестонице – палату Албанија.

– У продору бригаде преко Теразија ка Калемегдану испријечила се, тада највиша и најутврђенија зграда у бици за ослобођење Београда – палата “Албанија”. Непријатељ се врло упорно бранио и добро утврдио. Са свих спратова палате, убитачном ватром ка Теразијама и бочним улицама, спријечавао је напредовање бригаде жестоком ватром са равног крова палате зграде – почео је своју причу Драгољуб Драган Лазић, учесник борби за ослобођење Београда.

Како је српска престоница већ била довољно напаћена и више пута рушена, из Штаба је постојало јасно наређење да се палата не руши артиљеријом. И тако је остало само једно – заузети палату помоћу групе искусних и храбрих ратника.

Негдје у вријеме припрема за ову акцију Миладину Петровићу, борцу 2. 4 батаљона бригаде, родом из Непричаве код Лајковца, пришле су двије дјевојке пружајући му пакет.

– Рекле су му: “Ево, ово је дар омладине Београда вама ослободиоцима града”. Миладин је распаковао пакет и пред њим се развила велика тробојка. Захвалио се омладинкама и рекао да ће заставу истаћи на највишој згради у Београду. “На палати ‘Албанија’?”, питале су оне. “Баш на палати ‘Албанија’”, одговорио је Миладин – сјећао се Драгољуб Лазић.

И тако је Миладин, када је са групом бомбаша кренуо у освајање “Албаније”, са собом понио и заставу.

Тробојка изнад ослобођеног Београда

Борбе су биле крваве. Водиле су се буквално за сваки спрат зграде. Миладин је међу првима успио да изађе на кров зграде и одмах је истакао заставу. Тако се она поносно завијорила најављујући слободу још окупираном граду.

– Дуго се није знало шта је било са Миладином Петровићем. Причало се да је том приликом погинуо, али то није истина. Рањен је и ја сам о њему тих дана док се опорављао написао чланак за зидне новине. Брзо је преболио ране, али је нажалост погинуо на Сремском фронту, 8. Децембра 1944. године, код села Каишевац, не дочекавши крај рата и коначно ослобођење – причао је Драгољуб Лазић.

Тачно 45 година касније, 19. октобра 1989. године, уз присуство бораца Осме црногорске бригаде и великог броја Београђана на палати “Албанија” откривена је спомен плоча Миладину Петровићу у знак сјећања на његов подвиг.

О њој, изузев неколико бораца, данас нико више не води рачуна, а осим понеког заљубљеника у историју, ове приче се нико више ни не сећа. Али то је већ прича о забораву и нама…