Благоверни мученик, Свети Стефан Дечански – краљ српски, познат и као свети Мрата – син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавјештеног оца, у младости је био ослијепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. Један је од најнесрећнијих владара лозе Немањића, али је у православном свијету остао упамћен као велики праведник и страдалник.

Како су средњовјековни хагиографи (животописци светаца) записали, Стефан је као младић био ослијепљен на двору свога оца Милутина, због “разних сплетки и људских планова”, а заправо је “ђаво изазивао немире међу најближима”.

При осњепљењу јавио му се Свети Никола, у храму на Овчем пољу, и обећао му да ће му вратити вид. Светац му је показао његове очи, рекавши:

„Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје вријеме ја ћу ти их вратити”.

Пет година провео је свети Стефан са породицом у Цариграду као заточеник, у манастиру посвећеном Сведржитељу (Пантократору). Својом мудрошћу, ученошћу, подвигом, кротошћу, благочешћем и трпељивошћу, Стефан је задивио не само монахе у манастиру, већ и читав Цариград.

Када је прошло пет година, јавио му се поново свети Никола, рекавши:

„Дошао сам да испуним своје обећање”.

Светитељ је чудотворном благодаћу вратио вид ослијепелом краљу Стефану. Диптих из Пећке патријаршије осликава тај сусрет.

Сусрет Светог краља Стефана Дечанског и Светог Николе: Дводелна фреска из манастира Пећка патријаршија

Послије упокојења свог оца, Стефан је наслиједио престо српског краљевства. Бог га је обдарио великом мудрошћу, храброшћу и умјећем да управља својим отачаством и одбрани га од непријатеља, никада не остављајући молитву нити пост, јер иако је био краљ, живео је у испосништву и подвижништву, остављајући иза себе један од најмоунументалнијих манастира као своју задужбину.

Одмах по повратку из Цариграда, Стефан је у знак благодарности Богу за исцијељење, саградио манастир Високи Дечани. Била је то једна од најљепших грађевина немањићких владара и задужбинара, врхунац византијске умјетности и средњовјековне архитектуре на тлу српске државе. Уз њу је Свети краљ подигао и тада чувену болницу, па су Дечани вијековима били и још увијек су мјесто гдје долазе многи болесници, не само хришћани, већ и муслимани, како би у молитвама пронашли исцељење.

Свој вијек проживио је као праведник и мученик, а тако га и скончао 1331. године, када је удављен у Звечанској тврђави. Ни тада није пострадао од туђе руке, већ од руке свог сина Душана, опет, како су записали животописци, због сплетки, јер је “ђаво мислио да побиједи Непобједивога, а Свети краљ је постао непобједив зато што је Христа Господа настанио у срцу своме”, подсјећа Башта Балкана.

Са светим Савом и светим кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ. Он је једини српски краљ који је остао на простору Косова и Метохије и који никада није дозволио да га ико одатле помјери. Док је кивота са његовим светим моштима у Високим Дечанима, свети краљ Стефан Дечански влада Косметом и он је суверени господар тих простора.

Он је, између осталог, и онај краљ чијом је круном 1910. године крунисан владар Црне Горе Никола први Петровић, а која се данас чува у ризници Цетињског манастира.