Занимљиво издање Ауто магазина од 4. јуна 1974. године, биљежи неколико анегдота чији је главни јунак Тито, а тема аутомобили.

Њихов избор је направљен из књиге Тито у анегдотама, од аутора Звонка Штемпрингерја и Милоја Поповича (Младост, Београд, 1972. године) и додатак је специјалу за Дан младости.

Страда ауто

Ауто-пут „Братство и јединство“ постао је већ одавно узак и непогодан за транспорт који се на њему обавља.

– Морамо мислити на изградњу путева са више трака – изјави Тито послије вожње ауто-путем. Наша ауто-страда је данас постала „страда-ауто“.

Симфонија машина

Тито пролази кроз велике хале Завода „Црвена Застава“ у Крагујевцу. Прате га високи републички функционери и директор Првослав Раковић. У фабрици откивака ради се пуном паром. Радници су за машинама, а велики пнеуматски чекићи наизменичним ударцима стварају ритмичку буку. Тито се сав задовољан окреће директору Раковићу:

– Ово је права симфонија машина. Ово је музика коју најрадије слушам.

Расклиматани ауто

Било је одређено да шофер Њако Шарановић вози Тита од Подгорице до Жабљака, на Осму покрајинску конференцију КП за Црну Гору.

– Нигдје се не смјеш на путу заустављати. Гледај да све пређеш у једном даху – дали су упуства шоферу. – Путник кога возиш веома жури.

Тито тако чека, кад зачу неко заглушујуће тандркање. Убрзо се иза кривине појави нешто што би требало да личи на ауто. Једва се кретао по калдрми.

– Хоћемо ли овим? – сумњичаво ће Тито.

– Иде он добро – одговори шофер. – Нема пута који он неће са лакоћом превалити.

Пођоше. Возили су се све до Никшића и ту, пак, мало стадоше – да се освјеже хладним пићем, а онда наставише према Шавнику и Жабљаку. Ауто је, међутим, толико тресао и стењао да се и разговор једва могао водити. Само што га нису морали рукама придржавати са стране – да се не распадне.

– Хоће ли издржати? – пита Тито.

– Ајде јадан, к’о соко је!

Само што то Њако изговори, а ауто стаде.

Увијек отворено

Када је специјални авион југословенског предсједника атерирао на аеродром главног града Камбоџе, на писти је, примјетно узбуђен, чекао принц Нородом Сиханук са камбоџанским великодостојницима, подсјећа Србија данас.

На аеродрому, умјесто једних, чекала су двоја кола: отворена и затворена.

– Шта је ово? пита Тито.

– Да, господине предсједниче, то сам специјално због вас припремио. Да одаберете у којима желите да се возите кроз град.

– Ту се ја не двоумим – расположено одговори Тито. – Ја сам увијек за отворено, па и за отворена кола.

Први излазак у град

Да би што боље заштитила Тита од било какве опасности у тек ослобођеном Београду, Команда гардијске јединице дошла је на идеју да за оружану пратњу искористи једна заплењена њемачка борна кола која су у средини имала пушкомитраљез, а са стране клупе за војнике.

Све је било припремљено за први излазак Тита у град. Војници су били спремни да на дати знак заузму места.

Маршал је изашао у двориште Белог двора.

– Хоћемо ли?

Већ хтеде да уђе у своја кола кад угледа оклопни аутомобил.

– Што је ово, другови?

– Припремили смо се за пратњу.

– Зар с овим? Вратите то одмах у гаражу. Нисам у окупираном, него у ослобођеном Београду.