Дан младости био је празник над празницима у СФРЈ. Рођендан највећег сина народа и народности Југославије обиљежавао се пуне 43 године. Умјесто штафете, која је 25. маја предавана Титу на величанственом слету на стадиону ЈНА, издвојили смо утиске које су Титове очи остављале на многе знамените личности оног времена.

Од тренутка када је својим наступом пред судом у Загребу, гдје је због комунистичке дјелатности крајем 1928. године осуђен на казну строгог затвора, ушао у историју, Тито је својим изражајним очима изазивао пажњу савременика.

Репортер листа Новости том приликом га је описао овим ријечима:

„Његово лице има нешто од оних физиономија које подсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно.“

Песник и писац Мирослав Крлежа је 1937. године у кратком есеју под насловом “Титов повратак” овако записао:

„Сједим у сумрак у својој соби и посматрам облаке. Како их високо над градом носи вјетар са запада… У тој тишини код улазних врата зазвони звоно. Немирна звоњава у празним, неосвијетљеним собама увијек са собом носи злу слутњу празновјерне несигурности. Дижем се, пролазим кроз стан, отварам прва, потом и друга врата, палим свјетло у предсобљу, шкљоца патентна брава, а испред стаклених врата стоји странац. Након девет година Тито се појавио испред ових стаклених врата попут сјене из давно минулих дана и у први ми се мах учинило да се није пуно промијенио, а опет: промијенио се јако, штовише, посве се промијенио. Шест година Лепоглаве и три године иноземства с његова су лица избрисале онај израз наивне и непосредне ведрине и умјесто насмијаног младог човјека ту је стајао озбиљан, тих странац, којему кроз стакла његова цвикера очи иза наочала блистају тамно, скоро строго.“

С тим новим-старим познаником Крлежа се у разговору задржао скоро до јутра и сазнао штошта о његовом бурном животу и превратничким идејама. Тито му је причао и о чежњи за домовином, која га је након повратка из Москве једне ноћи одвела у родни Кумровец, иако је било јасно да много ризикује јер је живио у илегали. Отишао је до куће свог оца и учинило му се да се у том забаченом крају, упркос великим промјенама које су промијениле свијет, откако је задњи пут био онде ништа није догодило.

„У тихом закључном часку тог лирског монолога Титов глас је промијенио боју, његове свијетломодре голубиње очи стопиле су се с тамноплавим, металним одсјајем наочала и потамњеле попут црнила. Доброхотна, мекана игра усница укрутила се у пркосно тврду, као каменом исклесану оштру црту и у оном се погледу, у оном гласу појавио некакав неодређен, али сугестиван израз, пун бола и немира.“

Титове очи су очарале и Милована Ђиласа када се с њим срео први пут.

„То је био човјек средњег раста, доста снажан, мршав. Лице му је било тврдо, мирно, али доста нежно, очи плаве, али истовремено и благе. Имао је неодољив природни шарм.“

„Смешак би му обасјао лице, а смејале су му се и очи“, каже други познаник из младих дана, Влатко Велебит.

Јосип Копинич, који је с Титом истовремено интензивно сарађивао, мислио је да су Титове очи биле „топле, плаве“, а једна познаница из младости да су „попут незаборавка“.

Један западноњемачки посланик је пак приликом свог првог пријема код Тита у вили Блед 1951. године нагласио да не личи на Хермана Геринга, Хилтеровог министра ваздухопловства, као што су говорили зли језици:

„Иако само средњег раста, није корпулентан, него тек врло снажан, као истесан из једног комада. Лице је озбиљно и нимало подбуло, врло енергично, али не и брутално. Најуочљивије су свијетлоплаве очи, које због његовог тена препланулог на брионском сунцу изгледају још јасније.“

Десет година касније, у време путовања Африком, Титове очи су очарале, али и узнемириле српског романописца Добрицу Ћосића, који га је пратио на путу.

„Богата изражајност лица. Час сентиментално, замишљено, интровертно; час пријетеће, строго и опасно; час ведро и доброћудно. Понекад, као да дрема или за нечим жали. Па бљесне претња у зеленкастим очима, пркос, самоувјереност. Не показује умор и године. Нисам ни на једном човјеку видио такве очи“, записао је Ћосић о Титу.

Но у касној старости предсједникове очи више нису биле тако заводљиве. Савка Дабчевић Кучар, којој је у мају 1971. године нудио мјесто предсједнице савезне владе, пише да је понуду одбила јер је била увјерена како жели да је склони из Загреба и политички ослаби:

„Гледала сам га у модре воденасте очи које су ме чврсто проматрале, напола радознало, напола озбиљно“.

О томе да је Тито као стари конспиратор избјегавао директни контакт очима са саговорником извјештава и Марко Врхунец, шеф његовог кабинета у првој половини седамдесетих година:

„Имао је оштар поглед којим је човјека само окрзнуо, али га није погледао у очи. Руку је стиснуо лагано и успут“.

Утисак Хенрија Кисинџера, државног секретара америчког предсједника Никсона, остао је такав да је Тито био човјек „чије се очи нису увијек смијешиле заједно с његовим лицем“.

Исто ово многи су говорили и Стаљину, који је, можда баш зато што су личили, ту Титову особину одмах уочио. Приликом једног од првих сусрета у септембру/октобру 1944. године рекао му је: „Како ви то имате очи као рис? То није добро. Треба очима да се смијете. А онда ножем у плећку.“

Из књиге “Тито и другови” Јоже Пирјевеца