Митар Папић („Историја српских школа у БиХ, Сарајево 1972.) и Војислав Богичевић („Историја развоја основних школа у БиХ 1463. – 1918. , Сарајево, 1965.“) су у својим књигама записали много драгоцијених података о српском школству у БиХ за вријеме турске и аустро-угарске владавине, и тиме дали драгоцен прилог историји српског народа у Босни, али се још увијек може наћи података које они нису успјели да забиљеже.

Портал Башта Балкана објавила је и ове записе на које је њихов аутор наишао листајући разне новине и часописе:

1.) „У Босанском Новом, на свечаности, предсједник црквене школске општине Перо Дрљача поздравио је народ и школску дјецу и казао како оставља своју двокатну кућу од 15.000 форинти омладини и српској школи, коју је подигао трудом својим и своје супруге и сав приход намјенио је школи. На кући биће урезано: „Српско-православна основна школа, задужбина Петра и Марије Дрљаче у Босанском Новом 1888. год направили“.

Добротвор је казао и ово: „Мила дјецо! Из жарке љубави према вама подигао сам ову зграду за вас и за многе послије вас, који ће се у овој кући као у својој школи учити у науци и спремати за ваљане Србе и честите грађане ове нам миле наше домовине. Ја се надам кад одрастете и размислите, да ћете се сјећати мене и у гробу, и да ћете и ви чинити богоугодна ђела, те и млађима препоручивати, да их чине, као ја вама.“ („Српски глас“, Задар, 25. јан. (6.фебр.) 1889, број 4, година Х, стр. 3).

„Босанска вила“ , која излази у Сарајеву донијела је у броју 7 слику Пере Дрљаче и опет напосе слику овог добротвора са свом његовом породицом. Уз слике има биографија.

Дрљача је родом из бихаћког окружја (родио се 29 јуна), учио кројачом занату у Босанском Новом, гдје је послије стао трговати са 5-6 дуката, које му је мати уштедила. И данас тргује и напредује. Године 1872. узео је за жену Марију Димићку, с којом је имао лијеп пород, ал су му од многе ђеце остала само два сина, Душан коме је 12 година, у Божидар од двије године.

Дрљача је увијек помагао сиротама у школи у Новом. Ове године лицем на св. Саву, даровао је за српску школу једну нову кућу, која ваља 15.000 форината. На тој кући блистаће се за увијек слова „Задужбина Пере и Марије Дрљача“. Заиста ријетко родољубље у Српству и у свијету, да човјек још за рана и покрај породице жртвује половину свог иметка на олтару народне просвјете. То је кратка (вијест о добротвору) Пери Дрљачи… („Српски глас“, Задар, 12 (24) априла 1889, број 15, година X, стр.3).

2.) Значајан запис о српско-православним школама у Бугојну и Чипуљићу (који је тада био насеље два километра удаљено од центра Бугојна) оставио је учитељ Милан Бешлић у „Школском вјеснику“ (Сарајево, 1908. год., стр. 162), у којем каже:

„Још у вријеме отоманске (= турске – додао Б.М.) владе постојала је у Бугојну Српска-православна школа, а основана је прије 100 година (што значи око 1808 год. – додао Б.М.). Дакако, да у старо вријеме тадашњи учитељи не бијаху стручно наображени, већ је дјецу обучавао један од домаћих грађана, који је умио добро читати часловац и псалтир и који је умио писати. Оног времена учило се понешто читати часловац и псалтир.

Затим су учили из вјеронауке најнужније молитве и помало се вјежбало у рачунству али највише усменом. По прилици око 1851. бијаше та Српско-православна школа пренесена у Чипуљић, и ту је постојала све до 1870. године. Исте године пренесена је та школа опет у Бугојно. Након неколико година отворена је опет школа у Чипуљићу, те тако сада бијаше једна школа у Чипуљићу, а друга у Бугојну. Године 1880. буде она школа у Чипуљићу затворена, и од тог остаде Српско-православна школа само у Бугојну.

Први формално оспособљени учитељ у овдашњој српско-православној школи бијаше покојни Стеван Давидовић (1875.) некадашњи конзисторијални савјетник у Сарајеву.

Године 1903. подигнута је (тачније отворена – додао Б. М.) у Бугојну нова зграда Српско-православне школе у вриједности од 14.000 К, у којој данас (1908. год. – додао Б.М.) службују два учитељска лица, учитељ и учитељица, а похађају завод око 80 дјеце.“

У часопису „Голуб“ (Сомбор, 1881.) постоји биљешка, из које се види да је Коста Давидовић из Сомбора претплатио учитеља Давидовића у Бугојну на један примјерак листа „Голуб“. Поменути Коста Давидовић и слиједеће 1882. године шаље један примерак „Голуба“ за сиромашног ученика у Бугојну. Из реченог се може закључити да је учитељ Давидовић био у ближој (можда и родбинској) вези са Давидовићима – тада познатом породицом у Сомбору.

Српска-православна школа у Чипуљићу поново је отворена 1908. године (М. Бешлић –„Хрватски дневник“, Сарајево 1912.;“Вјесник“ – орган срп.-прав. школских власти у БиХ, Сарајево 1911., страна 116.).

3.) У „Календару Просвјете – 1941.“ учитељ Ристо Шушљић поред осталог спомиње и школу у Доњем Вакуфу, па каже: „Према љетопису ове школе, види се да је школа као јавна призната ферманом султана Абдул-Азиса године 1863. године. На томе је највише радио на молбу тамошње црквене општине сарајевски митрополит Антим и руски конзул Кудрјавцев. Но као што рекосмо школа је и прије постојала, али више као приватна а не јавна установа.

4.) Према једном новинском чланку објављеном у београдском листу „Правда“ од 21. јуна 1939. године, најстарија српска основна школа у Босни 1870. године подигнута је у селу Лијешћу код Босанског Брода. У истом листу је објављена и фотографија поменуте школе чију, изградњу је одобрио кадија Идриз Имамовић из Дервенте.

5.) Др Хајрудин Ћурић је у прилогу са насловом „Старе школе у Жепчу“ поред осталог забиљежио и слиједеће:

„Када је основана српска школа у Жепчу, тешко је утврдити. Године 1834. У њој је био учитељ Лазар Јовановић. Према наводима Миленка Филиповића, тада је у Жепчу било 48 српских (православних) кућа које су држале сву трговину и мјесту у својим рукама. Школа (ћелија) је била на мјесту Трзњу.“ („Просвјетни лист“, Сарајево 1975. год., стр. 13).