План усташког тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли осујетио је исламски свештеник Мухамед Шефкет еф. Курт (1879–1963).

Бадње вече, у зиму 1942. године, требало је бити посљедње у животима неколико стотина православних вјерника, јер су усташке власти у окупираној Тузли намјеравале да сруше Саборни храм Успења пресвете Богородице.

Упоредо с рушењем тузланске православне цркве, усташе су намјеравале да започну масовне егзекуције цивила српске и јеврејске националности. То им, међутим, није пошло за руком захваљујући муфтији тузланском Мухамеду Шефкету еф. Курту.

Наиме информација о припреми монструозног усташког плана допрла је до њега. Окупио је угледне грађане Тузле и срочио резолуцију која је достављена њемачким окупационим снагама.

Потпуковник Вист, њемачки командант града, брзо је реаговао па су по Тузли истакнути плакати са упозорењем “да нико никога не смије да злоставља, одузима или руши туђу имовину и дира живаљ који слави.”

Мухамед Шефкет Курт и хаџи Хасанага Пашић, некадашњи градоначелник Тузле, након резолуције која је упућена Њемачкој, предводили су и делегацију која се састала са Андријом Артуковићем, министром унутрашњих послова НДХ, иначе десном руком поглавара Анта Павелића.

Њихов разговор није био нимало пријатан, а у једном тренутку Артуковић је репертирао свој пиштољ и кренуо на ефендију Курта и Пашића. Преостали чланови делегације поручили су Артуковићу да ће цијела Тузла отићи у шуме ако убије ову двојицу.

Артуковић је поклекнуо пред одлучношћу тузланских угледника амнестирајући подрчије Тузле од својих расних закона. Захваљујући томе највећи број тузланских Срба и Јевреја избјегао је трагичну судбину.

На интернету постоји и сајт посвећен породици Курт, на којем се може дознати да је даља ратна судбина овог муфтије била немилосрдна. Како се наводи, у једној дојави из јуна 1943. усташки режим ће га означити као „потајног непријатеља данашњег поретка” и „старог Бизантинца – Србина”.

Исте године Мухамед Шефкет еф. Курт остаје без два сина – Енвера, члана Агитпропа НОБ-а, којег убијају муслиманске страже легије, и Асима, припадника НОБ-а, који добија пегави тифус и нестаје на непознатој локацији. До краја рата ће изгубити још једног сина, Фадила, убијеног 1945. под неразјашњеним околностима.

Енвер, Асим и Фадил су били троје од укупно осморо дјеце колико је муфтија Курт имао са супругом Арифом. Што се тиче његове биографије, он је рођен у Травнику, а најпре је службовао у Бањалуци од 1914. године, да би 1925. прешао у Тузлу, гдје је био муфтија све до 1933. а три године касније је пензионисан.

Када је 1963. умро, прота Ђорђе Јовановић је одржао говор на његовој сахрани којој је присуствовало више од 10.000 људи. Како се наводи на сајту, том приликом је услишена „интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прије њега, дочекати табут с ефендијиним тијелом и положити га у раку”.

О том догађају је писао и Меша Селимовић, описујући муфтију Курта као „динамичног, племенитог, неустрашивог човјека” који је свој „велики углед заложио да би спасавао људе из усташког затвора”. Знаменити писац је навео и да је на погребу ефендије, међу бројним окупљенима, било „највише Срба – сељака из околине Тузле”.