Пјер Кара, име под којим је каснији српски краљ Петар Ослободилац, пошао да се бори за Француску, коју је сматрао носитељицом демократске мисли, против пруског империјализма.

Иако образовани официр, као страни држављанин Петар први Карађорђевић није могао да ступи у регуларну армију по избијању Француско-пруског рата 10. јула 1870, тако да му је једино преостала – Легија странаца у Алжиру.

Краљ Петар Први Карађорђевић је рођен 11. јула 1844. године у Београду, у кући Мише Анастасијевића, као пето дијете кнеза Александра и кнегиње Персиде, ћерке војводе Јеврема Ненадовића.

Наиме, у то вријеме се Стари конак, у коме је боравила кнежева породица, поправљао, те су Карађорђевићи привремено живјели у кући Анастасијевића.

Када је Петар стасао за полазак у школу, искрсли су први проблеми; у то вријеме школство у Србији није било довољно развијено, а кнез Александар је инсистирао да му се дјеца школују у земљи.

На иницијативу Илије Гарашанина, рјешење је пронађено у ангажовању иностраних васпитача који би допуњавали основно образовање младог кнежевића. Управник Артиљеријске школе Франтишек Зах залагао се да се за Петровог васпитача ангажује неко од чешких професора. На предлог Павла Јозефа Шафарика, др Јана Кашпара Палацког и Франтишека Ладислава Ригера, за ову дужност одабран је др Вилхелм Габлер (касније управник Женске школе у Горњој Аустрији). У мају 1852. године Илија Гарашанин је отпутовао у Праг ради преговора са Габлером, који је већ у августу исте године допутовао у Београд и преузео дужност васпитача.

Петар је 1853. године завршио основну школу и почео припреме за упис у гимназију. Међутим, у љето 1854, Габлер је отпуштен из службе јер није прихватио да се брине и о васпитању Петровог млађег брата Андреја. Но, Петар је успјешно положио пријемне испите и уписао први разред гимназије. У то вријеме, тачније, 1854. и 1855, француском језику га је подучавао државни питомац Јеврем Грујић, који се управо вратио са школовања у Паризу. Знање француског Петру ће касније, током живота у Швајцарској и Француској, бити од непроцјењивог значаја. У јуну 1855. са успјехом је завршио први разред гимназије; маја 1856 – други, а 23. септембра 1857 – и трећи разред, подсјећа Политика.

Када је наредне године окончао четврти разред, кнез Александар му је, на основу препорука Вука Стефановића Караџића и др Франца Ритера вон Миклошича, ангажовао новог приватног васпитача др Људевита Луја Подгорског (Подхоршки).

Петар и млађи брат Андреј су, 23. септембра 1858, у пратњи Подгорског, кренули на даље школовање у Швајцарску. У Женеву су стигли 27. септембра. Петар је одмах уписан у женевски завод Венел-Оливије, док су Андреј и васпитач смјештени у кругу интерната.

Без обзира на то што је након Светоандрејске скупштине династија Карађорђевића удаљена са српског пријестола (Петров наставник Грујић је, као либерал, одиграо значајну улогу у династичкој промјени), Александар је желио да Петар настави школовање у престижним установама.

Из Женеве га је пребацио у Француску, гдје се Петар 1860. године уписао на Сент-Барб, париски колеџ са најдужом традицијом (основан још 1460. године). Кнежевић је септембра 1861. дипломирао на колеџу. Но, породица је жељела да Петар стекне и војно образовање на чувеној француској Империјалној специјалној војној школи (академији) Сен-Сир, те је кнез Александар, уз помоћ српског министра војног, Иполита Мондена, писменим путем интервенисао код Наполеона Трећег. Највишом одлуком од 5. новембра 1862, Петру је дозвољено да се упише у Империјалну школу у својству иностраног питомца.

Тако је 10. новембра примљен у 47. класу академије Сен-Сир и уписан у списак слушалаца под редним бројем 205 (од укупно 273 питомаца). На промоцији „Пуебло”, 1864, добио је диплому и произведен је у чин потпоручника. Наиме, по старој традицији Академије, свака промоција је одржавана у част неке од побједа француске војске. За 47. класу генерал Ели Фредерик Форе одабрао је заузимање Пуебла 17. маја 1863. током француске интервенције у Мексику.

По завршетку Академије, Петар је наставио усавршавање у Специјалистичкој артиљеријско-инжењерској школи у Мецу, које је довршио 1867. године. Након избијања Француско-пруског рата (10. јул 1870), Петар, иако образовани официр, као страни држављанин није могао да ступи у регуларну армију. Тако му је као једина опција преостала – Легија странаца. Легија је у то вријеме била стационирана у Алжиру.

Она се и иначе, према оснивачком Указу од 9. марта 1831, није могла ангажовати на европском дијелу француске империје. С друге стране, проблем је представљао и велики број Нијемаца у њеним редовима, за које се поставило питање да ли би се борили против својих сународника. Но, након почетних пораза, француски генералштаб је донео одлуку да се у борбама ангажују и „прекоморске” трупе.

Тако су 11. октобра 1870. два провизорно оформљена батаљона (1. и 2, попуњени војницима 3, 4. и 5. батаљона који нису били германског поријекла) искрцана у Тулону. Дијелови 3. и 4. батаљона остали су у Алжиру, борећи се против Кабила (берберске етничке групе која се супротстављала колонизацији). Да би ојачали своје снаге, Французи су 22. августа у Туру основали нови 5. батаљон (јединица ће бити попуњена остацима старог, „афричког”, 5. батаљона тек 17. октобра 1870). Петар, који је у то вријеме живио у Паризу, 25. септембра 1870. добровољно се пријавио у Легију странаца.

Под псеудонимом Пјер Кара у чину потпоручника, распоређен је у нови 5. батаљон, који је инкорпориран у 1. бригаду 2. дивизије 15. корпуса Армије Лоаре. У исту јединицу, као обичан војник, пријавио се и Никола К. Ненадовић, син Петрове сестре Полексије. Батаљон је, под командом капетана Жозефа-Виктора Арагоа, код Орлеана распоређен у француски центар одбране са задатком да штити пут за Париз, Лез Ед и предграђе Банијер.

Батаљон, који је бројао укупно 1.350 легионара, 11. октобра је пружио херојски отпор у предграђу Баније; у борби је погинуло или рањено 600, а заробљено 250 бораца. Међу војницима које је заробио Први баварски корпус налазио се и Пјер Кара. Но, успио је да побјегне, преплива Лоару и прикључи се заштитници Друге армије Лоаре, одакле је распоређен у штаб 1. пешадијске дивизије 18. корпуса. Нажалост, у борбама у предграђу Банијер, погођен са пет непријатељских зрна, погинуо је његов сестрић, Никола Николајевић.

За храбро држање код Орлеана Пјер Кара је унапређен у поручника. О Петровом подвигу код Банијера постоји неколико верзија. Међутим, у француском „Илустрованом магазину” из јануара 1913. публиковано је писмо капетана Жоржа Бонеа, Петровог колеге са Сен-Сира, писано 29. октобра 1870. Боне је забиљежио да се Петар преобукао у одјећу млинара и глумио пијаницу. Један баварски наредник му је опалио шамар и најурио га из заробљеничког логора као „идиота”. Тако се Петар докопао Лоаре, препливао је и 12. октобра се придружио својим саборцима. Мјесец дана касније, 25. и 28. новембра 1870, борио се код Мезијера и Журанвила. Наредне године, 8. јануара, у бици код Вилерсексела, био је рањен. Према „Билтену Академије Сен-Сир” од 12. јануара 1912, Петар је за храброст показану код Вилерсексела одликован официрским крстом Легије части. Коначно, од 15. до 17. јануара 1871, учествовао је и у сукобима око Ерикура.

Поручник Пјер Кара је у француским редовима остао све док се дијелови Источне армије нису повукли на швајцарску територију. Након потписивања примирја, Петар је из Бордоа, 6. марта 1871, француском министру војном Пјеру Дежану поднио оставку на војну службу.

Након ступања на престо, краљ Петар је Француску први пут посјетио 16. новембра 1911. године. Французи су му приредили величанствен дочек. Предсједник Републике Арман Фалер уручио је краљу, као посебан знак захвалности за учешће у рату против Пруске, први примјерак комеморативне медаље за рат 1870–1871, установљене само недјељу дана раније, 9. новембра. Краљ је 17. новембра посјетио и Сен-Сир – дочекан је са највишим почастима, а показан му је и кревет са бројем 205, који му је припадао током питомачких дана. У свечаном салону Академије висио је и велики портрет српског краља. Како је забиљежио француски „Мали журнал” од 26. новембра 1911, исте почасти и захвалност Петру је исказао и Орлеан, „током чије одбране је заслужио орден Легије части”.

Само три године касније, Француској ће се указати прилика да узврати захвалност земљи чији краљ се борио за њену слободу.